Sada, decenijama kasnije, ruski zatvorenici bi trebalo da pomognu da se završi taj zadatak. Posle egzodusa migrantskih radnika iz centralne Azije koji su tradicionalno popunjavali gradilišta širom zemlje, kazneno-popravna služba radi na tome da ih zamijene osuđenici – i predvodi napore za proširenje pruge koja se proteže od Bajkalskog jezera do Japanskog mora.

 

Prema inicijativi, koju su odobrili zatvorska služba i nekoliko vladinih tijela, prvih 600 osuđenika počeće da radi na BAM-u sredinom juna kao obični fizikalci, radnici na betonu i čeliku. Zatvorske vlasti kažu da je 188.000 zatvorenika, više od trećine od ukupno 483.000 i otprilike kao maksimalna radna snaga na BAM-u 1936. godine, kvalifikovano da ćelije zamijeni radom na velikim građevinskim projektima.

 

"To neće biti gulag", rekao je šef kazneno-popravne službe Aleksandar Kalašnjikov, najavljujući program na sastanku sa zvaničnicima 20. aprila. "To će biti potpuno novi, pristojni uslovi."

 

Međutim, za mnoge aktiviste za ljudska prava i kritičare vlade ta ideja izaziva nelagodu. Sama zamisao slanja zatvorenika na težak fizički rad u udaljene krajeve, često u negostoljubivoj klimi trebalo bi da bude podsjetnik na sovjetsku prošlost, vremena kada je diktator Josif Staljin sprovodio čistke među političkom elitom i inteligencijom, i kada su mnogi živjeli u strahu da će biti sledeća osoba koja će biti smatrana neprijateljom kojeg treba prognati, streljati ili poslati u logore u Sibiru.

 

"Polako, ali sigurno vraćamo gulag", rekao je Vladimir Milov, saradnik zatvorenog opozicionog lidera Alekseja Navaljnog, u video obraćanju objavljenom nedavno na Jutjubu (YouTube).

 

Ruske vlasti pokušavaju da ospore taj stav. Autorka izuzetno kontroverznog članka koji je objavila državna novinska agencija RIA novosti hvalila je inicijativu da se iskoristi rad zatvorenika i branila sistem gulaga, tvrdeći da su logori iz Staljinovog doba bili "socijalni lift" za milione sovjetskih građana koji nisu imali veštine i obrazovanje, a ne nehumani arhipelag zatvora koji je odneo stotine hiljada života.

 

Aktivisti koji su decenijama radili na dokumentovanju zločina sovjetske vlade protiv sopstvenog naroda bili su zaprepašćeni takvim tvrdnjama, dok su kritičari napali članak kolumnistkinje Viktorije Nikiforove.

 

 

 

"Doživeli smo da to vidimo. Državna novinska agencija zvanično glorifikuje GULAG", napisao je bloger Roman Popkov na Telegramu. Opozicioni političar Nikolaj Ljaskin na Fejsbuku (Facebook) je napisao da je članak predstavio "svet okrenut potpuno naglavačke".

 

Lev Ponomarjov, veteran u borbi za ljudska prava koji vodi nevladinu organizaciju U odbrani prava zatvorenika, za novi plan rada zatvorenika rekao je da je "potpuna glupost". On je za RSE rekao: "Krajnji cilj je da se zaradi novac."

 

Samo u 2019. godini, ruska zatvorska služba s privatnim kompanijama potpisala je ugovore o proizvodnji robe u vrednosti od sedam milijardi rubalja (96 miliona dolara), pokazuju zvanični podaci. Prema ruskom zakonu, zatvorenici mogu biti zaposleni u zatvorima i izvan njih, u zamenu za plate, određena prava zaposlenih i obično za obećanje prevremenog puštanja na slobodu. Oni prave uniforme za državne radnike, suvenire poput mačeva i samovara, i širok spektar robe, od auto delova do poljoprivredne opreme, kako je navedeno na internet stranici zatvorske službe.

 

Zvanično, nijedan zatvorenik ne može biti prisiljen da radi osim ako nije osuđen na rad u javnom interesu. Poređenja radi, rad u logorima gulaga Sovjetskog Saveza nije bio dobrovoljan. Kroz logore je prošlo oko 20 miliona ljudi, s maksimalnim brojem zatvorenika od 2,5 miliona 1950. godine, tri godine pre Staljinove smrti, posle koje je došlo do radikalnog smanjenja mreže logora i postupnog ukidanja najgorih ekscesa u njima. Do tada su stotine hiljada zatvorenika umrle, uglavnom od zapuštenosti, gladi i bolesti.

 

U današnjoj Rusiji mnogi zatvorenici prijavljuju se za pravo na rad, nadajući se boljim uslovima i smanjenju kazne. Kazneno-popravna služba, koja vodi više od 1.100 zatvora širom Rusije, zvanično isplaćuje skromne plate koje ipak nekim zatvorenicima omogućavaju da novac šalju kući.

 

"Zatvorenici koji ne rade kažu da je užasno dosadno, da nemaju šta da rade, da svakodnevno vide ista lica i gledaju kako vreme prolazi bolno sporim tempom", rekla je za RSE Ksenija Runova, sociološkinja koji proučava ruski kazneni sistem. Ona kaže da su obećani radni uslovi za zatvorenike na BAM-u povoljniji od života u većini ruskih zatvora.

 

 

Među ljudima izvan zatvorskog sistema, osuda poslednje inicijative nije većinsko stanovište, pokazalo je nedavno istraživanje državnog agencije za ispitivanje javnog mnjenja VTSiOM, koje je ustanovilo da 71 odsto Rusa podržava ideju upotrebe zatvorenika kao zamene za rad migranata. To uključuje još jedan plan koji je u martu iznela kazneno-popravna služba, koja takođe planira da šalje osuđenike na ruski Arktik da pomognu u čišćenju kontaminirane zone posle masovnog izlivanja dizel goriva.

 

Stavovi i prema migrantima i prema zatvorenicima mogli bi biti faktori koji stoje iza takvih odgovora.

 

"Naše društvo stigmatizuje zatvorenike, pa se ne brine da li će biti zaštićena prava radnika", rekla je Runova. "Uvreženo je mišljenje da su to kriminalci, narkomani i alkoholičari koji ne žele da rade i koji sede živeći od novca od poreza."

 

Novi plan za slanje zatvorenika na istok za mnoge je bio uznemirujući jer je uključivao projekat koji je dugo povezivan sa sovjetskim nepoštovanjem života. BAM je zamišljen kao način da se povežu dalekoistočni gradovi poput Habarovska i Vladivostoka, koji bi bili odsečeni od ostatka Rusije u slučaju japanskog napada na Transsibirsku železnicu. Međutim, samo mali deo linije završen je do Drugog svetskog rata i projekat je postao jedan od skupih tereta Staljinove vladavine.

 

Kada su radovi ponovo pokrenuti početkom sedamdesetih godina, sovjetski lider Leonid Brežnjev je za tu železničku liniji rekao da je "građevinski projekat veka", opisujući je kao način za osvajanje ogromnih prostranstava istoka i njegovih ogromnih prirodnih resursa. Prema nekim procenama, Sovjetski Savez je u projekat uložio 20 milijardi dolara. Međutim, kada se BAM konačno otvoren 1991, samo nekoliko meseci pre raspada Sovjetskog Saveza, predstavljao je jaz između sna i stvarnosti koji je bio mikrokosmos propalog samog komunističkog projekta. Bio je predstavljen kao zajednički napor naroda iz 15 sovjetskih republika; pošto su postale nezavisne zemlje, ljudi iz nekih od njih uskoro bi u velikom broju krenuli u Rusiju da traže posao.

 

Ti brojevi su znatno smanjeni poslednjih godina. Paralelno sa širim demografskim padom u Rusiji, protok migranata iz bivših sovjetskih republika, pre svega iz centralne Azije, usporen je kako je pala vrednost ruske rublje u vreme ekonomske stagnacije i ograničenja putovanja radi suzbijanja širenja korona virusa. Zvaničnici kažu da je inicijativa za povećanje radne snage na BAM-u osuđenicima neophodna reakcija na taj odliv migranata.

 

Andrej Makarov, zamenik direktora Ruskih železnica, državnog preduzeća koje upravlja ogromnom železničkom mrežom u zemlji i koje najveći ruski poslodavac, rekao je za list Komersant da se oko 4.000 migranata koji su radili na BAM-u nije vratilo na posao posle odlaska kući. Time je projekat BAM-a ostao s manje od polovine potrebnih 15.000 radnika, rekao je on. Potpredsednik ruske vlade Marat Husnulin rekao je da je ukupno oko 1,5 miliona migranata zaposlenih u građevinarstvu u Rusiji otišlo 2020. i da se nije vratilo usled ograničenja povezanih s pandemijom.

 

Očekuje se da će upotreba osuđenika za rad na proširenju ruskog železničkog sistema na Dalekom istoku na kraju pomoći njegovom planiranom povećanju u okviru programa poboljšanja infrastrukture za koji je predviđeno više od šest hiljada milijardi rubalja (79 milijardi dolara). Rusija je već angažovala regrute na dalekoistočnom segmentu BAM-a, za koji se vlada nada da će biti glavna linija transporta uglja i drugih prirodnih resursa do istočnih luka, radi izvoza u Aziju.

 

Sociološkinja Runova rekla je da može da razume one koji povlače paralele s gulagom, mada misli da su netačno ili loše informisani.

 

"Strah od gulaga sigurno još postoji. Postoji i za mene, kao nekoga ko poznaje istoriju i ko je čitala (Aleksandra) Solženjicina", rekla je ona, misleći na bivšeg logoraša iz gulaga i najistaknutijeg hroničara stanja u mreži logora. Dodala je ipak: "Posao nas kao društva je da to nadziremo i osiguramo da se ništa takvo ne dogodi."

 

Međutim, Ponomarjov, koji ima 79 godina i koji se decenijama borio za ljudska prava s fokusom na uslove u ruskom zatvorskom sistemu, sumnja da je moguć ikakav javni nadzor. On je nedavno bio prinuđen da zatvori jednu od svojih građanskih organizacija, Za ljudska prava, jer ga je ruska vlada označila kao "stranog agenta". On kaže da je pristup pouzdanim informacijama iz dana u dan sve teži.

 

"Ne verujte ničemu što oni kažu", rekao je za zatvorske vlasti. "Ono što se dešava u ruskim zatvorima događa se iza senke – mi nemamo priliku da nadziremo šta se zaista događa."