U južnom dijelu Evrope, a samim tim i u našim krajevima, duže vrijeme postojali su uslovi za formiranje ovih oluja kao što su veoma topao i nestabilan vazduh pun vodene pare koja predstavlja "gorivo" za oluje. Superćelijski oblaci su posebno zanimljivi zato što od svih tipova oluja oni su sposobni da najefikasnije troše ovo "gorivo". Zbog toga su prethodnih nedelja ove oluje oborile i neke rekorde.

 

S obzirom na složenost klimatskog sistema i haotičnu prirodu olujnih oblaka, još uvijek ne postoji konačan odgovor na pitanje uticaja klimatskih promjena.

 

Problem se prije svega ogleda u činjenici da numerički modeli koji se koriste da simuliraju klimu i dalje koriste prostornu rezoluciju od nekoliko do par desetina kilometara, tako da olujni oblaci čije su horizontalne dimenzije reda veličine 10 km ne mogu eksplicitno da se simuliraju u klimatskim modelima. Trenutna aktuelnost u klimatologiji su modeli koji su sposobni za ovaj posao i koji bi trebalo u budućnosti da nam daju konkretniji odgovor na ovo pitanje.

 

Zamislite da ste dobili izazov da što brže ispraznite flašu sa vodom. Ako flašu samo okrenete naopako voda će periodično teći, pa neće teći, pa će teći itd. Oni koji znaju za trik zarotiraće vodu u flaši na način da se u njoj napravi vrtlog tako da vodu koja teče napolje istovremeno zamenjuje vazduh koji teče u flašu. Drugi metod se pokazuje znatno bržim tako da zaključujemo da je i efikasniji.

 

Sličnu analogiju možemo primijeniti i na posmatranje različitih vrsta oluja. Recept za formiranje bilo kog tipa oluja je praktično isti. Prvo, potrebno je da se vazduh u prizemlju jako zagrije, što je svakako bio slučaj prethodnih nedelja, a znamo da je topao vazduh rjeđi od hladnog, tako da takav zagrijani vazduh teži da se kreće naviše i za njega kažemo da je postao nestabilan.

 

Drugo, ako u tom vazduhu ima i dovoljno "goriva" odnosno vodene pare, postoje uslovi za stvaranje oluje. Naime, termodinamika nam kaže da svaki put kada se vodena para kondezuje u vodu ili kada se voda zaledi oslobađa se toplota, a to su procesi koji se svakako dešavaju u oblacima, tako da razvoj oluje dobija dodatni impuls.

 

Pitanje koje se postavlja je da li oluja može energiju, koju ima na raspolaganju, efikasno da iskoristi da proizvede sve one štetne produkte koje smo ranije pomenuli? Upravo odgovorom na ovo pitanje pravimo razliku izmeđe jednoćelijske, višećelijske i superćelijske oluje.

 

Superćelijske oluje imaju jednu osobinu koju druge oluje nemaju. To je jako skretanje vjetra sa visinom.

 

Kod jednoćelijske oluje razvoj se odvija na sledeći način: pojavljuje se uzlazna struja, u njoj se stvaraju kapljice vode i kristalići leda, a zatim u nekom trenutku u istoj oblasti se pojavljuje silazna struja sa padavinama koja slabi već postojeću uzlaznu struju. Na ovaj način oluja prekida sopstveni razvoj i gasi se. Cio životni vijek ovakvog oblaka je oko sat vremena. Višećelijske oluje se sastoje od većeg broja pojedinačnih ćelija koje se mogu orjentisati jedna u odnosu na drugu tako da efikasnije troše raspoloživu energiju i samim tim da traju duže.

 

Superćelijske oluje imaju jednu osobinu koju druge oluje nemaju. To je jako skretanje vjetra sa visinom. U tom slučaju formira se takva struktura da su uzlazna struja, koja rotira, i silazna struja prostorno razdvojene. Takva struktura omogućava neprekidan dovod "goriva", tj. vodene pare, odozdo i izlučivanje padavina u silaznoj struji na drugom mjestu, a da se ova dva procesa međusobno ne suprotstavljaju. Oluje koje se formiraju na ovaj način mogu da žive jako dugo (više časova), da nanesu ogromnu štetu, a energija koju imaju je reda veličine jedne atomske bombe.