Svjestan je da je jedini prihod u njegovoj porodici ono što zaradi, nasipajući oronuli put. I tako, godinama.

– Popravljam put da ljudi mogu lakše prolaziti. Kada ima rupa, zatrapavam te rupe i tako… Mnogi ljudi ne mogu proći, da im se pokvari automobil i mnogo toga. Kad nemam zadaće u školi, dođem ovamo i radim. Kad imam zadaće, odem kući i to napišem, pomognem mami šta treba i dođem ovdje – priča Enes.

Meho Bećirović, komšija porodice Džananović, kaže kako je dobro kad Enes dobije marku, dvije, pet.

– Ima kod kuće majku, slabo su stojeći. Imaju desetak ovaca. Težak život… – kaže Bećirović.

Na ovaj način Enes prikuplja novac za svoju porodicu, za mjesečnu autobusnu kartu i za karate, sport koji trenira zajedno sa sestrom.
Nije Enes jedini koji radi. On je sve to učio od svog starijeg brata, sedamnaestogodišnjeg Džanana, koji je takođe nasipao oronuli put.

– Pokušavamo zaraditi za kartu za autobus, da imamo jesti, da kupimo robu da idemo u školu čisti, da ne budemo poderanih hlača i čarapa i da imamo čiste patike – kaže Džanan Džananović.

Ova porodica živi kao podstanari, zahvaljujući dobroj volji vlasnice kuće. Gradnja njihove kuće je započela dok je otac bio na slobodi ali nikad nije završena.

Ono što posebno fascinira je zrelost u razmišljanju ovih dječaka.

– Moja želja je da završim školu i da nađem posao… Da imam kuću i da moja porodica bude u redu – kaže Enes.

Kupanje u kadi, odlazak u kino ili gledanje televizije kod kuće za ove mališane je misaona imenica. Oni imaju, ne svojom voljom, drugačiji način odrastanja i življenja. Herojski, jer heroji su iz ulice, a ne iz nerealnog filma.