Fajzer, kompanija stara 171 godinu, uložila je milijardu dolara u pronalazak vakcine. Ništa manje novca nije dao ni rival ove kompanije, Moderna, kompanija stara svega deset godina.
Još je mnogo proizvođača u trci za vakcinu, ali Fajzer i Moderna jedinstveni su u jednom pristupu koji ih razlikuje od svih drugih kompanija. Obje firme baziraju se na istoj genetičkoj tehnologiji informacionoj RNK, dok se svi ostali proizvođači vakcina baziraju na DNK tehnologiji.
Informacione RNK (iRNK) nose informacije, odnosno uputstva o redosledu aminokiselina u proteinima koji će se sintetisati po njima. Pošto sve ćelije jednog organizma ne proizvode iste proteine, iRNK će se razlikovati u različitim tipovima ćelija. Ne samo to, u različitim fiziološkim uslovima, mijenjaće se i sastav iRNK u istim ćelijama.
U ovom trenutku, postoji desetak eksperimentalnih vakcina u završnim kliničkim ispitivanjima, ali samo Fajzerova i Modernina se oslanjaju na iRNK.
Decenijama su naučnici sanjali o naizgled neograničenim mogućnostima sintetički proizvedene iRNK, odnosno mRNK. Jer, shvatali su njenu ulogu – iRNK je kao knjiga recepata sa trilione ćelija koje tijelo sadrži. Međutim, naučnici su željeli da prošire meni, što je išlo teško. Nikada do sada nijedna vakcina zasnovana na iRNK nije dobila odobrenje. Čak i sada, dok Moderna i Fajzer testiraju svoje vakcine na oko 74.000 volontera, mnogi eksperti i dalje postavljaju pitanje da li je ova tehnologija zaista spremna za masovnu upotrebu.
A sve je počelo prije tri decenije, od jedne tada malo poznate mađarske naučnice koja je prosto odbijala da odustane. U pitanju je Katalin Kariko. Prije ovog trenutka, kada je iRNK postala multimilionska ideja, bila je potpuna nepoznanica. A za Katalinu, iRNK bila je i kraj karijere.
Katalin je devedesetih godina prošlog vijeka na sve strane dobijala odbijanja. Pokušavala je da dokaže da iRNK ima veliku moć u borbi protiv bolesti, ali ni državni ni korporativni fondovi nisu željeli da finansiraju takvo istraživanje. Katalin nije dobijala podršku čak ni od kolega. Niko nije vjerovao u njenu ideju.
Na papiru, sve je imalo smisla. Telo se oslanja na milione malih proteina kako bi ostalo zdravo i živo, a tijelo takođe koristi iRNK da bi reklo ćelijama koje proteine da prozivedu. Ako bi nauka mogla da proizvede sintetički iRNK, u teoriji bismo mogli da mijenjamo ovaj proces i stvorimo bilo koji protein koji nam treba – antitela koja ćemo koristiti u vakcinama, enzime da preokrenemo rijetku bolest, možda čak i agense rasta kako bismo popravili oštećeno srčano tkivo.
Devedesetih su naučnici sa univerziteta u Viskonsinu pokazali da je moguće to uraditi na miševima. Katalin Kariko željela je da ode još dalje od toga. Međutim, postojao je problem: sintetička RNK je užasno ranjiva u pogledu prirodnih odbrambenih mehanizama tijela. To znači da bi najvjerovatnije bila uništena prije nego što bi stigla do ciljanih ćelija. I još gore, to bi rezultovalo pravom biološkom katastrofom koja bi mogla da prozivede tako jak imuni odgovor tijela da bi pacijentov život mogao da bude doveden u pitanje.
To je bila velika prepreka. Moguće je da i dalje jeste, ali Kariko je bila uvjerena da taj ishod moeže da se zaobiđe. Problem je bio što praktično niko nije vjerovao u nju.
– Slala sam i slala molbe za zajmove na sve moguće adrese. Trebale su mi finansije da bih dalje sprovodila istraživanja. Svaki put bih dobila “ne” kao odgovor – kaže Katalin. Dok nije počela njena “opsesija” iRNK, bila je na uzlaznom putu karijere. Kada je počela da se zanima samo iRNK i zajmovima, posle šest godina na univerzitetu Pensilvanija, Katalin je 1995. godine nazadovala u karijeri. Bila je na dobrom putu, ali kako nije mogla da prikupi sredstva za dalja istraživanja, nije bilo ni napretka u karijeri.
Tako je nazadovala. Na sve to, i privatno joj nisu cvjetale ruže. Imala je u to vrijeme i rak, sa kojim se uspješno izborila, a njen suprug bio je zarobljen u Mađarskoj zbog problema sa vizom. Na sve to, nazadovala je na univerzitetu.
– Gubila sam vjeru u sebe. Mislila sam da možda nisam dovoljno dobra i pametna. Međutim, uporno sam eksperimentisala, koliko god sam mogla – kaže Katalin.
Poslije decenije pokušaja i greški, Katalin i njena dugogodišnja saradnica Dru Vajsmen, imunolog sa Univerziteta Boston, otkrile su lek za slabu tačk iRNK.
Naime, problem je bio da ubrizgavanje sintetičke iRNK obično vodi do jakog imunog odgovora jer tijelo primjeti hemijskog uljeza i kreće u rat. Katalin i Dru su došle do rješenja.
Svaki lanac iRNKa se sastoji od četiri molekularna bloka, nukleozida. Kada se nukleozidi naprave u sintetičkoj formi, jedan od blokova to signališe imunom sistemu i kreće reakcija. Katalin i Dru su otkrile koji je blok u pitanju i riješile taj problem stvarajući hibridnu iRNK koja bi mogla da se ušunja u ljudske ćelije a da ne alarmira imuni sistem.
To se sve dešavalo 2005. godine i u početku je rijetko ko iz naučne zajednice prepoznavao važnost ovog otkrića. Međutim, sada se uviđa koliko je to otkriće bilo važno, a Katalin trenutno radi kao potpredsednik u kompaniji BioNTech, koja u saradnji sa Fajzerom radi na novoj vakcini, piše Blic žena.