Do danas, zakon o minimalnoj plati ne postoji samo u Italiji, Austriji, Kipru, Danskoj, Finskoj i Švedskoj.

 

Prema posljednjim podacima Evrostata (Kancelarija za statistiku Evropske unije), minimalna plata u Evropi se kreće između 332 evra mesečno u Bugarskoj do 2.257 evra u Luksemburgu.

 

U Francuskoj, u kojoj je u toku galopirajuća inflacija, minimalac se povećao tri puta (ukupno za 5,9 odsto), a sindikat koji štiti prava radnika bori se za to da dostigne 2.000 evra mesečno.

 

U Španiji je minimalna plata dostigla 1.000 evra za 14 mjesečnih prihoda, dok je u Portugaliji sindikat tražio povećanje sa 705 na 800 evra. U Italiji, bez obzira na zahtjev Evrope i bez obzira na ogromnu inflaciju te dugove koje zemlja ima usljed pandemije i rusko-ukrajinskog sukoba, političari su podijeljeni po tom pitanju.

 

Po posljednjim proračunima, Švajcarci u prosjeku zarađuju više od zaposlenih u drugim zemljama: 67.658,78 evra godišnje, što je trostruko više od prosječne zarade Italijana, dok Islanđani, Norvežani i stanovnici Luksemburga u prosjeku zarađuju oko 40.000 evra godišnje.

 

Prosječna godišnja plata u Njemačkoj je oko 31.000 evra, Francuzi u prosjeku zarađuju oko 21.000 evra, baš poput Italije i Španije, od kojih manje zarađuju Rumuni, Letonci, Mađari i Hrvati – manje od 10.000 evra godišnje.

 

Prema posljednjim analizama Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj, koja je uzela u obzir kretanje srednjih primanja u Evropi u posljednjih 30 godina, Italija je na nezavidnom mjestu u odnosu na ostale zemlje i takođe je jedina zemlja u kojoj se plate smanjuju umjesto da se povećavaju.

 

Italije je tako doživjela smanjenje plata za 2,9 odsto, za razliku od Španije u kojoj su one porasle za 6,2 odsto, Holandije sa porastom od 15,5 odsto, Francuske sa 31,1 odsto i Nemačke gdje su cijene porasle za 33,7 odsto.

 

Na listi deset zemalja čiji zaposleni imaju najveću prosječnu zaradu nalaze se: Švajcarska sa 4.900 evra mjesečno, zatim Danska – 3.914 evra, Norveška – 3.795 evra, Luksemburg – 3.573 evra, Island – 3.221 evro, Austrija – 3.104 evra, Irska – 3.041 evro, Njemačka – 2.952 evra, Francuska – 2.791 evro i Švedska sa 2.770 evra.

 

Švajcarska je takođe i lider po kvalitetu života, ne samo zbog visokih plata već i zbog sigurnosti, usluga u privatnom i javnom sektoru, te odnosu građana prema prirodnom ambijentu.

 

Po podacima Evrostata, prosJečna godišnja zarada Italijana je 21.462,62 evra što je oko 1.533 evra mJesečno za 14 plata. Ipak treba uzeti u obzir da nemaju svi radnici 14 primanja kao i da se plate drastično razlikuju od juga ka sJeveru zemlje.

 

Ova suma se takođe menja kada se uporede plate koje primaju muškarci sa platama žena: razlike su velike jer su žene koje rade iste poslove kao i muškarci manje plaćene od njih.

 

Iznos se takođe mIJenja i s obzirom na godište zaposlenog i sektora u kojima rade. Po podacima INPS-a u Italiji najviše zarađuju muškarci između 55 i 59 godina – njihova prosJečna godišnja plata je oko 32.000 evra, dok oni koji imaju između 60 i 64 godine zarađuju oko 30.000, a osobe preko 65 godina zarađuju oko 22.514 evra godišnje.

 

Podaci takođe pokazuju da mladi između 20 i 30 godina zarađuju prosJečno oko 11.456 evra godišnje bruto, ako su muškarci, i oko 8.063 evra bruto ako su žene. Te sume rastu sa godinama, i u zavisnosti od sektora rada. Prošle godine plate su povećane u sektoru bankarstva za 7,5 odsto, kao i u sektoru finansija i osiguranja, dok su zaposleni u privatnom sektoru ostali na 23.000 evra a zaposleni u javnom sektoru na 33.500 evra bruto.

 

Najnižu platu, oko 7.000 evra godišnje primaju poljoprivredni radnici i zaposleni u domaćinstvima. Italija je iznad evropskog prosJeka indeksa siromaštva radnika. Naime u ovoj zemlji je siromašno 11,6 odsto osoba koje rade dok se taj procent u Evropi zaustavlja na 9,2.

 

Zbog galopirajuće inflacije, plate rastu u skoro cijeloj Evropi, osim u Italiji u kojoj se, bez obzira na ogroman rast cijena, to nije desilo.

 

"U Evrozoni je inflacija dostigla 7,5 odsto, što će dovesti i do porasta plata u ovoj godini za 3 odsto", izjavio je ekonomista i šef Centralne evropske banke Filip Lejn, rekavši da se tako nešto nije dogodilo u posljednjih deset godina.

 

Tako da, ako je prošle godine minimalac u Francuskoj bio povećan tri puta (ukupno oko 5,9 odsto) a sindikati su naumili da dođu do 2.000 evra, u Španiji je taj iznos dostigao 1.000 evra, a u Portugaliji se očekuje povećanje sa 705 evra na 800.

 

U Njemačkoj, 85.000 radnika čeličana pokušava da dogovori povećanje od 8,2 odsto, dok su zaposleni u hemijskom i farmaceutskom sektoru dobili ukupnu sumu od 1.400 evra. Minimalna plata će porasti sa 10 na 12 evra na sat a u Danskoj sa 10 na 14 evra po satu kako to traži sindikat.

 

Generalni sekretar Evropske konfederacije sindikata Luka Visentini, objasnio je da su "minimalne plate najveće u Njemačkoj, Austriji i Francuskoj, ali se trenutno radi i na velikim kampanjama u Belgiji, Španiji i Portugaliji i to na dva fronta, štiteći najsiromašnije kategorije povećanjem plata po zakonu i istovremeno povećavajući platu svaki put kada dođe do obnavljanja ugovora".

 

Za razliku od najvećeg broja evropskih zemalja, u Italiji ne postoji tzv. minimalna plata i od 1990. godine do danas plate su čak i smanjene. Italijanske firme su odbile reviziju oko povećanja plata, Generalna konfederacija italijanske industrije je rekla "NE" zahtjevu ministra rada, a polovina zaposlenih u Italiji čeka obnovu ugovora.

 

Italijanska politika nije u stanju da se dogovori o zakonom stabilizovanoj minimalnoj plati ispod koje je nemoguće sići i koja uzima u obzir troškove života i rast cijena. To bi pomoglo svim onim radnicima koji su plaćeni izuzetno malo, naročito mladima.

 

S obzirom na inflaciju koja je u maju dostigla rekord kakav nije viđen od 1986. godine, minimalac utvrđen zakonom trebalo bi da je prioritet u Italiji, no nažalost to nije tako.

 

Čak se ni sami sindikati ne slažu oko minimalca, dok jedino Italijani imaju jasne ideje. Po nedavnom istraživanju instituta za istraživanje tržišta, 86 odsto ispitanika želi da se uvede zakonski minimalac.

 

I dok je Evropska unija na korak do političkog dogovora oko direktive, evropski komesar za ekonomiju Paolo Đentiloni izjavio je za dnevni list La Stampa da je kupovna moć s obzirom na plate dramatično smanjena.

 

"Povećanje razlika u staležima postaje ogromno tako da to ne smije da bude ignorisano i potrebno je donijeti i u Italiji zakon o minimalcu kojim će biti garantovana prava radnika. Potrebno je i podići takse velikim multinacionalnim kompanijama koje izlaze kao pobjednici iz ovog kriznog perioda, prvo pandemija a sada rat", rekao je Đentiloni.

 

Jedna od solucija bilo bi i smanjivanje poreza na zarade koji ima veliki uticaj na italijanske plate, jer je razlika između bruto plate koju treba da plati poslodavac i neto zarade koja ostaje zaposlenom astronomska.

 

Što se Evrope tiče, na prvom mjestu po porezu je Belgija sa 52,6 odsto, zatim Njemačka sa 48,1 odsto, Austrija sa 47,8 odsto, Francuska sa 47 odsto i Italija sa 46,5 odsto. No, smanjenje poreza bi italijansku vladu koštalo mnogo. Ukoliko bi dali radnicima po 100 evra više svakog mJeseca to bi zemlju koštalo 16 milijardi evra.

 

Mladi napuštaju zemlju, ali kako izabrati gdje otići?

S obzirom na veoma niske plate u Italiji i nikakve perspektive za mlade, bilježi se veliki "odliv mozgova", samo u 2019. godini zemlju je napustilo 70.000 ljudi. U posljednjih 10 godina skoro pola miliona mladih je napustilo Italiju da bi našlo bolje plaćene poslove u drugim zemljama Evrope. Situacija je najteža na jugu gde se najviše i osjeća nedostatak posla.

 

Vilijam Rasel je kreirao jednu vrstu digitrona koji se zove Salary calculator, koji se bazira na podacima Glassdoor-a na osnovu koga je moguće pronaći informacije o srednjim platama za 36 vrsta poslova, od nastavnika preko medicinskih sestara, advokata i zaposlenog u baru.

 

Sve plate iz 38 zemalja po podacima OECD-a su preračunate u dolare i funte. Na primjer, jedna medicinska sestra u Portugaliji zarađuje 14.000 dolara dok u Južnoj Koreji zarađuje 33.000, a u Americi 66.000.

 

I dok informatičar koji pravi softver u Kolumbiji zarađuje nešto manje od 15.000 evra u Švajcarskoj je njegova plata 107.000 godišnje. I mada je Švajcarska zemlja sa najvećom platom u Evropi potrebno je uzeti u obzir i mnoge druge stvari, a to su i troškovi života u svakoj zemlji (kakvo je zdravstveno osiguranje, da li je potrebno grijati većim dijelom godine, kakav je gradski prevoz i koliko je udaljen posao od kuće, da li postoje niskobudžetni letovi, ima li pijaca itd.).

 

Na primjer, u Turskoj su troškovi života vrlo niski tako da su i plate niske: ukoliko, kako je to izračunao Quartz at Work, advokat u Istanbulu zarađuje malo, oko 7.400 dolara godišnje to je, s obzirom na niske troškove života u toj zemlji, isto kao da u Rejkjaviku zarađuje 64.000 dolara godišnje, prenosi RTS.