Za početak se evro koristio u platnom prometu i za bezgotovinska plaćanja a tri godine kasnije novčanice i novčići evra ušli su u opticaj u zemljama zone evra koja je narasla na 12 članica jer im se u međuvremenu priključila Grčka.

Dvije decenije kasnije evro je postao integralni dio svakodnevnog života i olakšao trgovinu, putovanja, studiranje, život i rad u inostranstvu, ocijenila je Evropska centralna banka (ECB).

“Banknote i kovanice evra su opipljiv, svakodnevni podsjetnik na slobodu, pogodnosti i prilike koje EU omogućava”, istakli su u centralnoj banci zone evra koja, kako navodi, obezbeđujući stabilnost evra doprinosi ekonomskom rastu i blagostanju zemalja koje koriste jedinstvenu valutu.

Zajednička valuta je smatrana rješenjem za neprestane sporove o deviznom kursu koji su obilježili evropsku politiku poslije Drugog svjetskog rata i kao logični produžetak evropske bescarinske zone.

Zona evra je s godinama rasla, kao i Evropska unija. EU, koja je 2002. imala 15 članica, 2004. se priključilo deset mahom bivših komunističkih zemalja, 2007. su ušle Bugarska i Rumunija a 2013. Hrvatska.

U međuvremenu je sedam od 13 “novih” članica EU zamjenilo svoje valute zajedničkom.

Prva je to uradila Slovenija, 2007, a sljedili su Kipar i Malta 2008, Slovačka 2009, Estonija 2011, Letonija 2014. i Litvanija 2015. Od tih “novih” članica na evro još nisu prešle Češka, Poljska, Mađarska, Hrvatska, Rumunija i Bugarska a, prema ugovorima o pristupanju, njihova obaveza je da to urade čim budu spremne.

Ista obaveza ne važi za “starije” članice EU i zato Britanija, koja u martu i tako izlazi iz EU, Danska i Švedska nisu u zoni evra.

Ranije 2018. godine Bugarska je najavila da će u roku od godinu dana tražiti prijem u tzv. čekaonicu za zonu evra (ERM II) dok je hrvatska vlada usvojila strategiju kojom se prelazak sa kune na evro planira za pet do sedam godina.

Novo istraživanje Evropske komisije Eurobarometar pokazalo je međutim da članice EU koje nisu u zoni evra u nju baš i ne žure i 74 odsto Čeha i više od polovine Hrvata, Poljaka i Bugara protiv je Evropske ekonomske i monetarne unije (EMU) sa jedinstvenom valutom evrom.

Istovremeno tri četvrtine građana EU iz zemalja koje su članice zone podržava evro, najviše u Sloveniji, Luksemburgu i Estoniji (peko 80 odsto). Inače, prelazak na evro među građanima se najčešće povezuje sa poskupljenjima a na nivou države sa gubitkom mogućnosti da podstiču izvoz spuštanjem vrijednosti svoje valute i da prilagođavaju kamate radi stimulisanja poslovanja.

Da bi nacionalne valute zamjenile zajedničkom evropskom, članice EU moraju da ispune Mastrihtske kriterijume. Tim kriterijumima predviđeno je da država koja ulazi zonu evra ne smije da ima stopu inflacije višu od prosjeka tri zemlje s najnižim stopama inflacije uvećanom za 1,5 procentni poen.

Kriterijumi su i stabilnost deviznog kursa, da budžetski deficit ne prelazi tri odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP) a javni dug 60 odsto BDP, kao i da prosečna nominalna dugoročna kamata ne prelazi za više od dva procentna poena prosjek tri najuspješnije članice.

Takođe prije formalnog uvođenja evra, članica EU mora da provede najmanje dvije godine u Mehanizmu deviznih kurseva (ERM II).

Zajednička evropska valuta je zvanično sredstvo plaćanja i u nekoliko zemalja koje nisu članice zone evra (Crna Gora, Vatikan, Monako, Kosovo, San Marino, Andora).