"Kao atomska bomba među nas bačena, da nas zauvek udalji, da nas razdvoji,da više bližnjih nema, da nas zaplaše, do podozrenja - ne dodirni,ne okusi", stih je iz pjesme u kojoj vladika Fotije žali za slobodom u vremenu prije pandemije virusa korona.

Postavljajući pitanje "je l` to ta sloboda do koje nas progres dovede, da u ogromnim redovima za sve čekamo i da u nas niko poverenja nema", vladika Fotije pjesmu o koroni završava porukom da Gospod jedini može utišati ovu buru.

"Gresi naši plodove ove daše, da plačemo, da plačemo, da bi ponovo u slobodi dece Božije živeli", poručuje episkop zvorničko-tuzlanski.

Ljekare, koji se danonoćno bore za ljudske živote i sami obolijevaju od virusa korona, vladika naziva milostivim Samarjanima koji pomažu unesrećenima, poredeći ih sa vanzemaljcima zbog zaštitnih odijela u kojima rade.

Pjesma "Korona" episkopa Fotija:

KORONA
 
Kao atomska bomba
među nas bačena,
da nas zauvek udalji,
da nas razdvoji,
da više bližnjih nema
da nas zaplaše,
do podozrenja,
ne dodirni,
ne okusi.
 
Na slave,
pognute glave,
ni sporta više
nema,
samo dilema,
ljudima se samo
oči vide,
da slepi ne bi
bili.
 
E divni dani,
gde se dadoste,
i kao zauvek
skriveni,
pa ni
žala ni lepote,
o nekadašnji živote,
samo uzdah osta,
ova nam bolest
disanje ote.
 
E živote!
ti si u vazduhu,
u plućima,
u našim brdima,
na proplancima i
potocima,
u dozivanju i
u smehu,
da, i
u leleku,
ali uvek u slobodi,
u kojoj nas
majka rodi.
 
Ova nam bolest
prepreke postavi,
ni brat bratu,
niti bilo kome,
a ranije je išao
svako svome,
i pored plotova
puteljaka je bilo,
i nade,
da tako
nismo sami.
 
Danas u vestima
kao da vanzemaljci hode,
a ono lekari hoće
ove muke
da nas oslobode,
pa često
i sami oboljevaju,
oni su sada
milostivi Samarjani
koji unesrećenima pomažu
i nama primer daju
kako treba činiti
da bismo živeli u raju.
 
Korona smrću kruniše
i staro i mlado,
i smrt nam
kao meru postavi,
a mi bismo do daha,
do Vaskrsenja.
 
E Bože, da li
od ovoga gore
šta biti može,
osim paklenog mraka
i plača
i škrguta zuba,
tamo gde Tebe
i bližnjega nema.
 
Evo venčanja i
krštenja uminuše,
za radost kao da
mesta nema,
a kuda bez radosti,
jer nam još u
ušima blagoslov
naših baka odzvanja:
Kud god išao
radosti imao!
 
Korona naše patrijarhe i
mitropolite uze,
i umne glave mnoge,
kuda ćemo
u ovom bespuću,
gde god da kreneš
mere,
od prvog koraka
do večere.
 
Jel to ta sloboda
do koje nas
progres dovede,
da u ogromnim redovima
za sve čekamo i
da u nas niko
poverenja nema.
 
Sumnja i strah
nad sve se nadviše,
kao da prijatelja
i brata
nema više.
 
Ti Gospode,
jedini možeš
utišati buru ovu,
ali gresi naši
plodove ove daše,
da plačemo,
da plačemo,
da bi ponovo
u slobodi
dece Božije živeli.
 
Episkop Fotije