Jedno od najuvreženijih verovanja datira iz davnih vremena kada je izrada ovog predmeta bila veoma skupa, jer se pravio od retkih materijala, kao što je vulkansko staklo. Imali su ga samo bogati. 

Čuveni venecijanski majstori iz 15. i 16. veka nisu želeli da otkrivaju zanat, ali su, da bi još više izdigli vrednost svog rada, pokrenuli priču da onaj ko razbije taj predmet, biće nesrećan. 

Još su stari Rimljani imali svoju teoriju, verujući da ogledalo "hvata" dušu dok se u njemu ogledamo, pa kada ga razbijemo, ona ostaje rasuta u delićima i potrebno je da prođe sedam godina da bi se obnovila. 

Možda baš iz tog razloga u nekim krajevima postoji običaj da se pokrivaju ogledala i stakla u kući kada neko umre, kako bi duša nesmetano mogla da ode.