Kada se moderni maraton pojavio krajem 19. vijeka, trka je bila neskladna. Tokom prvih Olimpijskih igara 1896. godine, trkači su trčali po starom putu Filipedesa koji je iznosio 40.000 metara - inače, tada je na cilj prvi stigao grčki poštanski randik. Dužina narednih maratona je takođe iznosila oko 40 kilometara, a standardna distanca i dalje nije utvrđena.

Onda su olimpijske igre stigle u London. Godine 1908. maraton, koji se prostirao od zamka Vindzor do stadiona Vajt siti u Londonu, iznosio je 42 kilometra i to sve zbog engleske kraljevske porodice.

Nije trebalo da bude tako. Kao i prethodne trke, prvobitni događaj je trebao da pokrije udaljenost od 40 kilometara. Međutim, kraljevska porodica je imala druge planove. Želeli su da događaj započne direktno ispred zamka Vindzor, jer su kraljevska deca htela da vide početak trke od rasadnika dvorca. Zvaničnici su se propisno dogovorili i pomjerili liniju starta dodajući još 1,6 kilometra. 

A šta je sa još 400 metara? I za to je bila kriva kraljevska porodica. Cilj maratona je produžen za dodatnih 400 metara, kako bi se trka završila u vidokrugu kraljevske porodice.

Dodatnih dva kilometra su bili pravo prokletstvo. Lider trke, italijanski kuvar Dorando Pietri, kolabirao je više puta dok je trčao ka cilju. Jedan od ljudi koji su mu pomogli bio je Atur Konan Dojl. Nakon toga, Dojl je pisao o Pietrivoj završnoj borbi za Dejli mejl: "Kroz vrata je puzao mali, iscrpljeni čovek. On je kaskao nekoliko iscrpljujućih metara, kao čovek koji je galvanizovan u život, a potom je tako sporo puzao da su zvaničnici mogli da hodaju pored njega".

Nakon Olimpijskih igara u Londonu, rastojanje većine maratona je nastavilo da lebdi između 40 i 42 kilometra. Ali čini se da je pisanje Konana Dojla možda privuklo posebnu pažnju na rastojanje od 42 kilometra, možda i zbog čoveka koji je kolabirao. Zaista, kada je Međunarodna atletska federacija sazvana da standardizuje maraton, izabrali su londonsko rastojanje od 42 kilometra.