Pošto je pobedio cara Darija Trećeg u bitki kod Gaugamele, Aleksandar Veliki krenuo je na Vavilon. Očekivao je veliki otpor i bitku, međutim lokalno vavilonsko stanovništvo, nezadovoljno zbog poreza i ostalih dažbina, predalo je grad Aleksandru bez ikakve borbe, sa cvećem i radosnim pokličima.

Istorija nam govori da je naročito veliki procvat Vavilon dostigao u vreme cara Nabukodonosora, koji je potčinio bogatu Siriju, učvrstio vlast u Fenikiji i zauzeo Jerusalim, prestonicu Judejskog carstva. U tim pohodima došao je do ogromnog plena i do većeg broja robova, što mu je pomoglo da ostvari svoje grandiozne planove i stvori od Vavilona jedan od najblistavijih gradova Bliskog istoka.

Građen je prema planu u obliku pravougaonika, reka Eufrat delila ga je na stari i novi grad, i bio je okružen dvostrukim prstenom zidina, na kojima je bilo osmoro vrata koja su nazvana po vavilonskim bogovima, piše Rts

Za Vavilon je vezana Vavilonska kula koja je kao simbol zbrke i nerazumevanja pružila mogućnost mnogim interpretatorima da je tumače na razne načine. Međutim, uvek je bilo prisutno ono osnovno tumačenje - Nacionalistička ideologija donosi ljudskom društvu rascep i propast, proizlazi iz tiranije koja raspiruje čovečanstvo na neprijateljske narode.

Međutim dok je Vavilonska kula ostala samo simbol, jedna druga priča bila je posebno zanimljiva - neobični vrtovi na dvorcu cara Nabukodonosora.

Tako zapanjujuće izgrađenih vrtova nije bilo u čitavom svetu. Nalazili su se iza visokih i čvrstih zidina carskog dvorca. Kako legenda kaže, njih je podigao car Nabukodonosor (606-562) za voljenu ženu Semiramidu, midijsku princezu, koja beše navikla na zelene brežuljke i šume svoje domovine, pa je za njima tugovala u žarkom Vavilonu.

Želeći da ublaži njenu tugu, Nabukodonosor odluči da joj pokloni čitavu oazu zelenila i cveća. Ti divni vrtovi ležali su na četvorospratnoj kuli koja je natkrivala mnoge građevine.

Unutar svakog sprata bili su čvrsti svodovi od crepa, koji su se oslanjali na snažne visoke stubove. Platforme terase bile su izrađene od masovnih kamenih ploča različitih oblika, a odozgo pokrivene jednim slojem trske, i potom zalivene asfaltom.

Na sve to naliven je debeo sloj plodne zemlje, dovoljan da u njemu raste drveće, čak i čitava mala šuma. Spratovi vrtova bili su spojeni stepenicama i pokriveni pločicama u beloj i ružičastoj boji. Stubovi u vrtovima su dostizali visinu od 25 metara, te je bilo dovoljno svetlosti za rastinje. Na polivanju tih neobičnih vrtova radilo je stotinu robova po celi dan, vukući vodu iz Eufrata pomoću jednog velikog točka, koji je kožnim vedrima crpio vodu i iznosio je na površinu.

Poslednje instrukcije ratnicima - iz vrta 

Car Aleksandar odlučio je da Vavilon načini prestonicom svoje ogromne države. Zbog toga je hteo da svojom ogromnom flotom obiđe Arabijsko poluostrvo i da nađe direktan put iz Vavilona u Egipat, a iz Egipta da krene u pohod na Zapad. Međutim caru je iznenada pozlilo. Naredio je da mu ležaj iz dvorca prenesu u viseće Semiramidine vrtove, odakle je davao poslednje instrukcije svojim ratnicima.

Kada je video da mu se bliži kraj, poželeo je da ga prenesu u onu istu odaju gde je nekada na svom zlatnom prestolu sedeo car Nabukodonosor. Tu je Aleksandar Veliki izdahnuo, trinaestog juna 323.godine pre naše ere.

Prolazile su decenije, vekovi, nikli su novi veliki gradovi pored trgovačkih puteva, koji su počeli da zaobilaze velelepni Vavilon. On je polako opadao, a vlaga je počela da nagriza zidove čuvenog dvorca. Voda je lagano uništavala loše pečene glinene pločice. Pali su svodovi i stubovi na kojima su se nalazile terase sa zelenim vrtovima. Mračno Isaijevo proročanstvo se obistinilo: "Nastupila je propast obijesnog i praznovjernog Vavilona".

Čitav Vavilon, a posebno vrtovi koji su prema Herodotu, dostizali visinu od oko stotinu metara, simbol je sjaja i raskoši koji je, nažalost, iščezao u prostoru i vremenu. Međutim, legendarni Vavilonski vrtovi postali su, i ostali jedno od sedam čuda antičkog sveta.