Priznanje suda i tužilaštva u Hagu da je u Sarajevu tokom rata bilo slučajeva da su pripadnici Armije BiH snajperskim hicima i granatama gađali svoje civile, ponovo otvara priče o manipulacijama iz devedesetih, kojima su Srbi medijski satanizovani i proglašavani krivim za zločine koje nisu ni vidjeli.

Tokom rasprave po žalbi na presudu Radovanu Karadžiću tužiteljka nije sporila da se to događalo, ali je pokušala da umanji značaj ovakvih zločina, navodeći da je sudsko vijeće u prvostepenoj presudi Karadžiću navelo da je u pitanju neznatan broj slučajeva. 

Prvi predsednik Skupštine Republike Srpske u tom ratnom periodu Momčilo Krajišnik kaže nam da su bili brojni takvi zločini muslimana protiv sopstvenog naroda, a među prvima je pucanje njihovih snajperista na okupljene na skupu ispred Skupštine BiH u Sarajevu, kako bi se izazvao rat.

- Na muslimanskoj strani je bilo više frakcija pod uticajem raznih mentora iz Irana, Saudijske Arabije, sa Zapada. Neke su žrtvovale svoj narod, da bi se generalno predstavili žrtvama u ratu, dobili vojnu pomoć i izazvali bombardovanje Srba kako bi ih pobijedili. To je bila konstantna politika jednog dijela njihovog rukovodstva. Postoje dokumenti u kojima se vidi da su se oni jedno vrijeme čudili zašto nema strane intervencija, iako im je obećana, ako bude masovnih civilnih žrtava.

U prvostepenoj presudi Karadžiću je utvrđeno da je muslimanskoj strani bilo veoma stalo da navedu međunarodnu zajednicu da se zauzme za njih, i zato su ponekad gađali osoblje UN u gradu, ili otvarali vatru po teritoriji pod njihovom kontrolom, da bi potom za sve to okrivili Srbe.

Utvrđeno je i da Sarajevsko-romanijski korpus srpske vojske nije odgovoran za ubistvo šestoro djece i petoro odraslih na Alipašinom polju 22. januara 1994. Tada su pale tri minobacačke granate na park iza i ispred zgrada gdje su se djeca sankala. Ipak, u zapadnim medijima su Srbi odmah označeni kao djecoubice.

Takođe je utvrđeno i da srpski snajperisti nisu upucali Ramizu Kundo 2. novembra 1993. godine dok je noseći kante sa vodom prelazila Ulicu Briješko brdo. Iza tog, ali i iza zločina kada su u autobusu na Dobrinji ranjene Sehadeta Plivac i Hajra Hafizović, stoje snajperisti Armije BiH.

Prema svim nalazima, ali i istragama Unprofora nemoguće je bilo utvrditi da je 5. februara 1994. godine na pijacu "Markale" pala granata od 120 milimetara i da je ispaljena sa srpskih položaja. Tada je poginulo 66 ljudi, a ranjeno više od 140. Karadžić je ipak osuđen za ovaj zločin.

SEFEROV SLUČAJ

Momčilo Krajišnik kaže da je zločine muslimana protiv svojih ljudi najbolje objasnio komandant Armije BiH Sefer Halilović, nakon atentata na njega tokom rata:

- Tada je poginula njegova žena, a on preživjeo. Ispričao je da su za njegovu smrt htjeli da okrive Srbe, ali da na toj strani odakle je bomba došla uopšte nije bilo Srba.