Šaljivi tonovi, čak očigledno prijateljska ćaskanja poslanika koji su zastupnici stranaka sa potpuno suprostavljenih političkih polova, zaista su najbolja poruka (iz koje treba izvući pouku) da politički neistomišljenici ne smiju postati neprijatelji. 

Naši ljudi lako padaju u vatru, zbog političkih stavova svađaju se sa rodbinom, komšijama i prijateljima. Lojalnost i doslednost su kvaliteti, ali isključivost i tvrdoglavost su mane. Dijalog je nešto što je neophodno, argumentovano ubjeđivanje je legitimno, ali takođe i prihvatanje tuđeg mišljenja koje je ispravno je više nego poželjno. Treba svakoga saslušati, pa na osnovu svojih spoznaja i iskustva “vagati” šta usvojiti, a šta odbaciti. Davno je rečeno da čovjek i magarac više znaju nego sam čovjek. To naravno ne znači da bilo kog sagovornika treba smatrati i nazivati magarcem. Iz svake razmjene mišljenja, makar i o najbanalnijim stvarima, možemo naučiti nešto novo. Ako ne možemo naučiti nešto pametno, naučićemo, odnosno obnoviti gradivo, kakvi ljudi mogu biti, što je takođe korisno. 

Nikada ne treba odustajati od svojih ideala, ali isto tako nikada ne treba zaboraviti da su naši “ljuti protivnici” naši rođaci, prijatelji, a možda i budući prijatelji naše djece. Neće nas niko “preobratiti” ako vjerujemo u sebe i u svoje stavove, a popijemo neobaveznu kafu i proćaskamo o životnim stvarima. Ne trebaju nam nove velike podjele, valjda smo nešto naučili iz istorije. To bi trebalo da nam je najbitnija lekcija, prva kada otvorimo udžbenik istorije.