Za generacije odrasle u Jugoslaviji, sjećanje na nju znači – jedinstvo, drugarstvo, komšijska sloga… Za generacije koje su rođene 2000-ih i koje o Jugoslaviji uče u knjigama i čuju pokoju riječ od bake i dede, Jugoslavija je jednaka – siromaštvu i neimaštini.

Međutim, to se u to vrijeme nije tako gledalo. Komšije nisu zamerale onome ko ime, bar ne mnogo. Dok je većina bila u mogućnosti da stekne.

Kada bi išli u posjetu prijateljima, kumovima, rodbini – gosti su uvek bili u situaciji da im se domaćin pohvali novim namještajem, ugaonom garniturom, gramofonom, novim fićom… I svi su s radošću obilazili novi stan dobijen od države i naglas hvalili lijepo uređene sobe, sa heklanim miljeima.

Ipak, postoje tri stvari koje su u Jugoslaviji mogli da imaju samo bogati građani:

1. Mašina za pranje veša

U Jugoslaviji su žene mahom veš iskuvavale u velikom loncu na šporetu, pa su potom taj veš prale u kupatilu, nagnute nad kadom. Kada se pojavila prva mašina za pranje veša, ona je dobila veliku popularnost. One domaćice koje su je imale u kući s ponosnom su je zvale „moja drugarica“, jer veću i korisniju pomoć od nje nisu mogle ni da zamisle, piše Nportal.

2. Televizor u boji

Oni koji su imali televizor u boji organizovali bi filmske večeri za komšije i prijatelje. Gledao se Brus Li i filmovi Lepe Brene i to na video kasetama.

Kupiti televizor u boji u Jugoslaviji, značilo je odreći se tri mjesečne plate…

3. Mikrotalasna pećnica

Oni koji su prodavali mikrotalasne pećnice nisu morali da ih nabavljaju mnogo, jer malo je bilo toliko bogatih Jugoslovena koji su mogli da ih priušte. A oni koji su ih imali i koristili, s ponosom su pričali okolo šta sve ta sprava može da uradi…