Pridružila im se sedmočlana porodica Badnjar, koja je prevalila put od 400 kilometara da bi od Tjentišta stigla do Banjaluke.

Na to ih je, kažu, naterala teška muka. Roditelji pet devojčica ne rade i jako teško žive.

U dva sobička od 25 kvadrata brinu se o ćerkama, sa dečijim dodatakom od 200 maraka mesečno, a to im je jedino stalno primanje.

U Banjaluku su došli ne bi li glava kuće, Njegoš, dobio bilo kakav posao.

- Gde smo god došli da tražimo posao, mi nismo mogli dobiti taj posao. Jer ne možemo ga dobiti, što možda nemamo nekoga ili nismo njihovi. Preživljamo kako znamo. Radimo na dnevnice, radiš, snalaziš se i eto - rekao je Njegoš Badnjar.

Najstarija ćerka, desetogodišnja Marija, boluje od cerebralne paralize, a i vid joj je oštećen.

Najmlađe bliznakinje, imaju samo tri meseca. Deci, kažu roditelji, svašta treba. Za Mariju i redovni odlasci kod lekara u Beograd, za šta Badnjari nemaju novca.

Od fočanskog Centra za socijalni rad, kažu, nema mnogo vajde.

Problem je i stan na Tjentištu, jer žive u alternativnom smeštaju, koji ni izbliza nije uslovan.

- Najpre krov nad glavom, to mi je najbitnije za decu. Dve sobe bez uslova. Znači, to je memla, to izvire “baja”, to je užas. I sad, to mi je najpotrebnije deci. E sad, ovo ostalo - rekla je Tatjana Badnjar.

Badnjari kažu da ne traže milostinju. Samo da sa svojih deset prstiju mogu da zarade dovoljno za koliko-toliko pristojan život.

Iz parka, poručuju, ne mrdaju nikuda, sve dok ih ne primi neko od ministara i bar sasluša njihovu muku. Ono što ih brine jeste gdje će smjestiti djevojčice. I zato su se sa njima uputili pred zgradu Vlade.

Porodica Badnjar zakucala je na vrata četiri ministarstva. Ni u jednom ih nisu primili. Poručuju da ne odustaju i da će isto učiniti i sutra.