Srednjovekovna prestonica srpskog vladara Đurđa Brankovića, dvor despota i Grkinje Irine Kantakuzin, prozvane Prokleta Jerina, i danas, pet vekova nakon što ga je teškim kulukom podigao narod, krije misterije. Jedna od najvećih je legenda o blagu despotice koje se, po predanju, nalazi negde u lagumima ispod utvrđenja, pišu Novosti.

Lagumi puni zlata sklonjenog pred najezdom Turaka, koje su lovci na blago vekovima pokušavali da nađu, ostaje predanje koje živi.

"Jerinina istorijska ličnost stavljena je u drugi plan, ona je postala mitološka ličnost. Kao što postoje priče da je prokleta, tako postoje i priče o njenom blagu", kaže arheolog Dejan Radovanović, direktor Regionalnog zavoda za zaštitu spomenika kulture u Smederevu.

Maštu ljudi podgreva to što su Brankovići bili jedna od najbogatijih porodica u ovom delu sveta i u srpskoj istoriji, te su mnogi lovci na blago uvereni da se ono i danas nalazi negde pod temeljima utvrđenja.

"Nije logično u Tvrđavi očekivati veliko blago", smatra arheolog Radovanović. "Kad je palo Smederevo pod Turke, Đurađ i Jerina su pobegli preko Dunava. Nije bilo logično da blago sakriju ovde, gde se možda neće ni vratiti. Logično je bilo da pobegnu sa blagom",pretpostavlja arheolog.

On smatra da je moguće da postoji neka skrivnica, ali ništa više.

Ono što dodatno raspaljuje maštu jeste činjenica da grobovi despota Đurđa i Jerine nikada nisu nađeni. Prema hrišćanskim običajima, vladari se nisu sahranjivali s mnogo nakita ili sa blagom, tako da bi njihovom pronalazaču teško doneli basnoslovno bogatstvo.

"Priča o grobu despota Đurđa mnogo je interesantnija od priče o Jerininom blagu", kaže Radovanović. "Narod raspreda legende, a one su zanimljive jer imaju savremene modifikacije, i one koje se šire u današnje vreme posebno su zanimljive za turističke vodiče", kaže Dejan Radovanović.

Ipak, ni arheolozi ne odbacuju potpuno mitove.

"Mi, sa strane struke, na terenu, kad tražimo lokalitete, zaista uzimamo ozbiljno i najbesmislenije priče, jer u svima njima bude poneko zrnce istine", kaže arheolog.

Dok ljudi očekuju ćup, kovčeg i gomilu nakita, do sada je u Tvrđavi pronađen samo par zlatnih minđuša pre četiri godine, kao i jedna minđuša pre pola veka.

Tokom restauracije Malog grada 1968. godine, otkrivena je jedna minđuša optočena biserima, smaragdom i rubinom, koja se danas čuva u Muzeju. Njena vrednost je neprocenjiva.

"Veruje se da je pripadala nekoj od dve kćerke despota Đurđa Brankovića, Kantakuzini, odnosno Katarini, ili Mari. Veoma je moguće da je bila i nakit despotice Jerine", kaže direktorka Muzeja Tatjana Gačpar.

Poreklo minđuše je nepoznato, ali se veruje da je napravljena u Evropi rukama nekog od najvećih majstora, jer su samo takvi mogli da izrađuju nakit za jednu od najčuvenijih žena tog doba. Bajkovita pretpostavka će ostati zauvek tajna, kao i misao o tome gde se nalazi druga minđuša.

Mali grad arheološki je istražen, ali šta se krije ispod Velikog grada, još je tajna, što dokazuje iskopavanje zlatnog nakita iz 14. veka. Tokom 2012. godine urađena je konzervacija i prezentacija sakralnog kompleksa iz 10. veka, kada su arheolozi došli do vrednog otkrića, skeleta ženske osobe sa zlatnim minđušama.

Minđuše su teške po 2,35 grama svaka. Osim grba dvoglavog orla, naušnice imaju monogram M. P. A., što su inicijali Marije Paleolog, druge žene Stefana Dečanskog.

Zbog senzacionalnog otkrića, arheolozi i javnost godinama su čekali vesti iz Arheološkog instituta.

"Prema antropološkim analizama, reč je o ženskoj osobi visine oko 150 centimetara, starosti od 70 do 75 godina kada je umrla", priča direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Veruje se da je skelet star 500-600 godina, a naušnice datiraju s kraja 14. veka.

"Sličan par naušnica pronađen je u Makedoniji, a nekoliko prnalazaka bilo je u Grčkoj. Reč je o istom tipu, sa istim natpisom, monogramom i grbom. To je očigledno deo carigradske ili solunske produkcije, neke od velikih vizantijskih centrala gde su se one izrađivale", navodi Radovanović.

Pronalazak naušnica je vrlo dragocen, jer su, u odnosu na druge poznate, najkvalitetnije izrade.

"Ovde su dospele verovatno zahvaljujući uglednoj Vizantijki sa dvora. Sigurno je iz dinastije Paleologa, nema sumnje u to. Posle pada Carigrada, možda je došla ovde, ali to je više neka romansirana nego arheološka priča", govori o poreklu vlasnice minđuša Dejan Radovanović.

Arheološka istraživanja su skupa, i do sada je istražena tek petina Velikog grada, i to uglavnom jugoistočni ugao. Arheolozi planiraju nova iskopavanja u saradnji sa studentima.

Blago uzelo i ljudsku žrtvu 

Verovanje u skriveno blago dovelo je i do dobrovoljne ljudske žrtve. Istoričar Leontije Pavlović zabeležio je kako je podnarednik Ilija Konstantinović, 1892. godine, na dužnosti u Garnizonu u Smederevskoj tvrđavi, sanjao da se u Dunav kapiji u Malom gradu nalazi basnoslovno blago Jerinino. Blago se može otkopati ukoliko Iliji bude puštena krv. Ilija je ubedio druga Vasilija da ga prekolje, verujući da će dobiti blago i vaskrsenje. To se, ipak, nije dogodilo.

Tajna Blagoveštenske crkve 

Još se traga i za ostacima Blagoveštenske crkve u kojoj su pohranjene mošti Svetog Luke. Za ostacima Sabornog hrama koji su Turci porušili posle 1460. godine tragali su stručnjaci iz Nemačke koji su obavili geomagnetno snimanje Velikog grada. Na osnovu satelitskog snimka, na Arheološkom institutu u Frankfurtu izrađena je mapa koja je trebalo da otkrije ostatke predmeta i objekata na dubini do tri metra. Međutim, arheolozi su bili loše sreće.