Činilo se, gde god u Moskvi da se zadesim, vidim jednu od njih, gordu, visoku, misterioznu. Uvek mi je delovalo da je blizu, tik preko ulice, ili da mi diše za vratom, a onda se ispostavi da ima dobrih pola sata do sat vremena pešačenja do nje.
Sedam visokih zdanja izgrađenih u staljinističkom stilu (sovjetski monumentalni klasicizam) u periodu od 1947. do 1953. godine šepuri se danas Moskvom. Svih sedam moguće je videti samo sa jednog mesta - Vrapčjeg brda (Varabljove gori).
U tim zgradama sada može da boravi svako ko ima novac, a nekada su stanovi u njima dodeljivani odabranima za izuzetne zasluge prema otadžbini.
Planovi svih izgrađenih “Staljinki” potpisani su istog dana – 7. septembra 1947. godine, jer je posle rata Josif Staljin želeo da pokaže Zapadu da je zemlja koja je pobedila fašizam bogata i snažna.
Najbolje arhitekte SSSR bile su zadužene za devet projekata od kojih je sedam realizovano.
Sagrađene su: zgrada Ministarstva spoljnih poslova, zdanje Crvene kapije, hotel Lenjingrad, hotel Ukrajina, zgrada kod nasipa Katelničeskaja, zdanje na trgu Kudrinskaja i zgrada Univeziteta Lomonosov.
Administrativna zgrada Zarjadje nikada nije izgrađena, kao ni Dom Sovjeta.
Legenda kaže da je Staljin bio opsednut reinkarnacijom i da su navedene zgrade projektovane po ugledu na egipatske piramide kako bi akumilirale energiju i da su tako raspoređene da se putevi tih energija spoje u jednu tačku gde je bila predviđena izgradnja Doma Sovjeta.
To velelepno zdanje trebalo je da bude najviša zgrada na celom svetu (visine 420 metara) sa ogromnom statuom Lenjina (visine 100 metara) na njenom vrhu. Prema predanju, ukrštanje energija odigralo bi se tačno u Lenjinovoom spomeniku. Prema jednoj priči, dogodilo bi se čudo i Lenjin bi oživeo, a prema drugoj, duh komunizma raširio bi se po zemlji.
Međutim, na tom mestu sada stoji Hram Hrista Spasa, najveći pravoslavni hram koji je bio srušen 30-tih godina prošlog veka, a ponovo izgrađen za samo četiri godine sredinom devedesetih.
Legenda kaže i da je svaka od “Staljinki” imala namenu u skladu sa rimskim božanstvima po kojima su planete Sunčevog sistema dobile nazive.
Projekti svih “Staljinki” držani su u tajnosti, a ni dan danas se tačno ne zna pod kojom od njih leži najveći bunker.
Tako se za najviše prosvetno zdanje na svetu (240 metara)– zgradu Univerziteta Lomonosov veruje da ispod svoje grandiozne građe krije čitav jedan podzemni grad. Zvanično, podrum ima ove zgrade sadrži tri sprata, ali, mnogi smatraju da je misteriozni podzemni grad iste veličine kao i zgrada na površini. Priča se i da od unuverziteta do aerodroma “Vnukovo” postoji tajni podzemni prolaz.
Zgrada Ministarstva spoljnih poslova završena je 1953. a sam Staljin se umešao u projekat I izgrađen je toranj u boji drugačijoj od boje cele zgrade. Nakon njegove smrti, navodi se da je arhitekta predlagao da se toranj sruši, ali Hruščov to nije dozvolio, navodno rekavši: “neka ostane kao spomenik velike gluposti druga Staljina”.
I za ostale “Staljinke” vezuje se poneka intrigantna priča, od one da su zarobljenici koji su gradili zgradu u njoj zazidali nezadovoljnog upravnika, do one da se poslovođe nikada nisu pele na spratove više od petog iz straha da ih radnici ne bace sa velike visine.
Bilo kako bilo, svih sedam “Staljinki” kojima su s vremenom menjane namene i nazivi opstale su kao ukrasi ruske prestonice i svedoci jedne epohe i režima značajnog za celu zemlju.
A legende k’o legende, uvek tu da nas zaintrigiraju, potisnu razum, zaslepe činjenice i podsete nas da je ljudska imaginacija raskošnija od Moskve i prostranija od Rusije.