Jedino pije tablete zbog visokog pritiska i svako jutro po jednu čašicu rakije.

– Pritisla ova zima, a bogami i godine. Počele me boleti kosti, ruke, ramena. Samoća mi dosadila. Zaboravio me i Bog, a verujte tako volim kad mi neko dođe, da se sita ispričam. Ponekad prođe i pet dana da mi niko ne svrati – jada se stogodišnja starica Pava Turudija iz sela Božići, prenosi Prijedor24.com.

Rođena je pre stotinu godina u susednom selu Malo Palančište. Rano je ostala bez majke, pa je brigu o njoj preuzela strina zahvaljujući kojoj je ostala u životu.

– Rođena sam uz onaj Prvi svetski rat, 1917. godine. Kako mi je strina pričala, majka me je rodila u šumi dok je hranila stoku. Htela me je baciti pošto sam žensko, a imala je već jednu kćerku. Strina nije dala. Umotala me je u vertun i odnela kući – priseća se Pava dolaska na svet.

Otac joj je, kaže, u to vreme bio negde na ratištu, a u kući je vladala glad i beda. Negde u predvečerje Drugog svetskog rata, Pava se udala u susedno selo Božići za Peru Turudiju sa kojim je dobila kćerku Ilinku. Muž joj je otišao u partizane iz kojih se nije vratio živ.

– U partizanima su mi poginuli muž, đever i svekar. U kući smo ostali svekrva, jetrva, njen sin, moja kćerka i ja. Na nama ženama sav teret. Trebalo je obrađivati zemlju, gajiti stoku, jer se živelo od poljoprivrede i nešto penzije koju je dobijala svekrva. Često gledam u svoje ruke i kažem: ,,Mili Bože, šta su tereta prenele, dobro je da ikako njima mičem!,, Ali, eto, sve se izdrži i čitav vek proživi – priča Pava.

Pre petnaest godina umrla joj je kćerka, a pre sedam godina i jetrva. Od tada živi sama u riglovanoj kućici na samom vrhu sela Božići. Preživljava od penzije koju je dobila kao supruga poginulog borca. U pomoć joj često pritekne rođak i komšija, pedesetogodišnji Veroslav.

– Eh, da mi nije Vere, ne znam šta bi. Kupi mi stvari za kuću, pripremi drva, donese vode sa obližnjeg izvora, jer mi nikada nismo imali bunar. Pomogne mi i hrabri me. Sve ostalo ja još mogu. Skuvam sebi ručak, operem veš kad mogu i tako sedim u kući, čekam neće li ko navratiti. Društvo mi pravi samo mačak, koji zna ponekad biti i bezobrazan, ali neka ga. Opet kad ima živ stvor pored mene, nekako mi lakše – veli Pava koja preko radio-prijemnika prati zbivanja u zemlji i svetu.

Televizor joj se, veli, pokvario, a i ne žali zbog toga. Sve joj je to, priča, isto. I radio je, kaže, ko televizor, samo što nema slike. Zdravlje je solidno služi. Doduše, vid joj je oslabio pa sa prvim sumrakom ništa ne vidi, a i sluh popušta. Međutim, pamćenje joj je, i nakon veka života, još uvek dobro. Seća se mnogo toga iz svog života. Pamti ova starica čak i neke detalje, sve ljude u selu. Još uvek se kreće bez štapa. Kad zatreba, sama cepa drva. Do pre dve godine sejala je baštu.

– Preklani sam sejala baštu, a lani nisam. Bojala sam se da je neću moći okopati celu i da će zarasti. Na proleće, ako se budem dobro osećala, posejaću koju gredicu luka, salate, paradajza i paprike. Lepo je imati svoje povrće – priča starica koja odavno nije bila kod lekara.

Kaže, ono što nju boli, ne može se izlečiti. To boli od starosti. Jedino pije tablete zbog visokog pritiska i svako jutro po jednu čašicu rakije.

– Pre par godina, krenem ja sa komšinicom Radojkom kod doktora. Svratim ujutro kod nje, a ona pristavila kafu. Kaže meni: ,,Ajmo mi, Pavo, popiti po jednu rakiju,,. Ja joj kažem da ne bi smela, jer idem doktoru, a ona opet: ,,Nema veze, neće se to osetiti,,. Popijem ja tu jednu čašu uz kafu, dođem kod doktorice, a ona će meni: ,,Je li bako, bili ti meni nešto iskreno odgovorila?,, Ja kažem: ,,Bi ako budem znala,,, a ona će: ,,Ma znaš ti to dobro. Jesi li ti jutros jednu ćuknula?,, Ja se branim kako me je komšinica naterala da popijem uz kafu, a ona će meni: ,,Nema veze, bako. Nek si ti nju popila. Ona je bolja od svakog ovog leka koji ja tebi propišem. Mi, lekari, bi preporučili svakome da popije ujutro po jednu čašicu, ali ne smemo. Ljudi bi tad pili po pet-šest, a to već nije dobro. Jedna je lek, a više njih je otrov!,, I eto tako ja svako jutro, kad imam, popijem po čašicu – priča Pava.