Reč „abrakadabra" vezuje se za magiju. Veruje se da je prvi put spomenuta u delu „Liber medicinalis" rimskog lekara i mudraca Kvinta Serena Samonika, u 3. veku nove ere. Verovatno je da on nije sam izmislio reč, već da je korišćena znatno ranije i među Rimljanima i među Grcima. 

Ovaj rimski lekar navodi da je reč „abrakadabra" lek za nepoznate, smrtonosne bolesti; treba je zapisati na komadu pergamenta, umotati u komad lanenog platna i nositi oko vrata kao amajliju. Pri tome, reč treba ispisivati u redovima, i to svaki put sa jednim slovom manje na kraju, u obliku obrnutog trougla, u kome se u poslednjem redu nalazi samo slovo „a". 

Verovalo se da ta neobična reč treba da zaštiti od zlih duhova koji izazivaju bolesti i da prizove one dobre, koji imaju zaštitničku ulogu. 

Postoji više teorija o nastanku reči „abrakadabra". Prema jednoj, ona dolazi iz aramejskog jezika, od reči „avra kadavra" sa značenjem „stvaram kako govorim". Prema drugoj, nastala je od grčkog „abraksas" ‒ kako su pripadnici gnostičke filozofije zvali boga, a pomoću grčke numerologije zapisivala se kao 365, tj. po broju dana u godini. Jedna teorija objašnjava da je „abrakadabra" nastalo od sažimanja reči za Oca, Sina i Svetog duha, od „Ab, Ben, Ruach hakodesh". 

Prema nekim svedočanstvima, Rimljani su nosili amajlije poput onih iz teksta Serena Samonika, verujući da one leče bolesti „izvlačeći" ih kroz ponavljanje i skraćivanje reči. U 17. veku, u „Mučnom putovanju kapetana Edvarda Fentona", Ema Tejlor zapisala je da je izlečeno dve stotine ljudi tako što su im stavljene „abrakadabre" oko vrata, a vek kasnije nešto slično pominje i Danijel Defo u „Dnevniku iz godine kuge". 

Iako se takav način „lečenja" izgubio u 19. veku, ostajući u domenu mađioničarskih trikova, koristile su ga pojedine savremene ezoterične organizacije u svojim ritualima.