“Živimo u surovo vreme, u kojem čovek ponižava u eksploatiše svog bližnjeg. Roditelji dolaze sa posla glave pune briga o fiziološkom preživljavanju. Ima i onih koji su se posvetili bogu novca pa zato svoje potpomstvo stavljaju u drugi plan, ili misle da se pažnja i ljubav mogu kupiti raznim materijalnim glupostima. I mediji potenciraju taj pervertirani sistem vrednosti. Ali, ne treba generalizovati. Znam još uvek puno posvećenih roditelja kojima su deca na prvom mestu“, kaže Dragojević. 

Uvaženi reditelj ove godine obeležava tri decenije od kada je za “Knjigu akcione poezije“ dobio nagradu “Branko Radičević za najbolju knjigu poezije u SFRJ. Za tri decenije napisao je više od dvadeset scenarija što za sebe što za druge, a “Kakagrad“ je njegova sedma knjiga. 

“Očigledno je da profesija reditelja privlači više medijske mažnje, pa me ljudi pretežno po tome znaju, no meni je pisanje, od šesnaeste godine kada sam profesionalno počeo da pišem za ’Omladinske novine’, kasnije ’Student’, prva i najvažnija delatnost. Uostalom, u rediteljske vode sam ušao više-manje slučajno i neplanirano“, kaže Dragojević. 

Kako su nastali “Kakagrad“ i njegovi junaci Tvrdokak, Kakani i ostali? 

“Tako što sam svoju najmlađu decu, pomoću nje, nagovarao da učine taj veliki korak i da sa pelene pređu na šolju. Za dete je ovo prvi čin stvaralaštva, uviđanja da može da utiče na spoljni svet i da je sosobno da nešto stvori. U današnje vreme izgleda da sve više dece ima opremećaje koji se tiču navikavanja na čistoću. Vaspitačice u obdaništima svedoče da ima mnogo dece sa četiri ili pet godina koja se nisu u potpunosti odvikla pelena“. 

I prethodna knjiga „Krilata deca“ o odrastanju, nastala je na osnovu priča koje ste pročitali sopstvenoj deci... 

“Deca su surov kritičar, možda najstroži. Kod njih nema foliranja – ili im se nešto dopada, drži im pažnju, ili im je jednostavno dosadno. Podižući svoju decu tokom perioda dužeg od dvadeset i pet godina, često sam se suočavao sa dečijom liteaturom koja je možda i pozitivna i korisna, ali – ubitačno dosadna. Za ove dve knjižice koje sam napisao mnogi roditelji svedoče da su duhovite i zanimljive njihovoj deci, ali i – njima“.

Da li deca sada drugačije odrastaju uz kompjutere i mobilne telefone? 

“To zavisi i od toga kako vaspitavate svoje dete. Ono uči od vas. Ako gubite vreme ispred televizora, dobra je šansa da će i vaše dete da bude TV moron, kako se zvala novotalasna grupa u kojoj sam nekada davno svirao. Ako ne naučite dete na važnost knjiga, i ono će postati tupavo i prazno, nalik na svoje roditelje. Ne vidim nikakvo opravdanje za roditelja koji svoje dete ne usmeri ka fantastičnom svetu koji knjige pružaju. To je kao da namerno stvarate nepotpunu osobu, invalida, od svog deteta“. 

U kakvom društvenom ambijentu odgajamo nove generacije? 

“Iz feudalizma mi smo iskočili pravo u socijalizam koji je bio pravednije društvo, daleko više okrenuto razvoju pojedinca, kulturnom i duhovnom razvoju. Sa nestankom tog društva vratili smo se u feudalizam sda svim užasnim, pogubnim aspektima otomanskih i istočnih despotija, ali bez plemstva koje se tokom vekova sofisticitalo i podržavalo duhovno stvaralaštvo. Današnjim vladarima je sasvim normalan i prirodan huliganizam sportskih tribina, turbo folk, starlete, splavovi, šoping molovi, limuzine, snovi o visokoj zgradi od stankla. Drugih i drugačijih uzora oni nemaju jer su u toj duhovnoj vertikali odrastali. Bojim se da za kulturu danas i nema ko da se bori i da je zastupa. Ali, to je ružna tema o beznadežnom stanju. Meni je draže da se družim sa svojom i sa “Krilatom decom“.