Riječ je o dokumentarcu reditelja Srđana Penezića o bogatoj karijeri Slavka Štimca koji je snimljen, kao što je i pomenuta monografija objavljena, kao obaveza uz nagradu "Pavle Vuisić". Ovim priznanjem Štimac je ovjenčan prošle godine. Misirača je razgovor sa popularnim glumcem počeo od filma "Ime Dobrica, prezime nepoznato".

 

"Film 'Ime Dobrica, prezime nepoznato' je specifičan. Ta uloga pozitivca gde nema sukoba je dosta nezahvalna. Međutim, tu postoji jedna druga strana. Mi u životu toga često nismo svesni, ali postoje ljudi u našim životima koje ne primećujemo, koji su dobri i neiskvareni, a koji menjaju ljude oko sebe. Tako i Dobrica menja ljude oko sebe. Moje životno iskustvo bar tako govori. Uvek, kada sam bio kraj dobrih ljudi iz kojih zrači pitomost i dobra volja, oni su jako uticali na mene. To me je inspirisalo da tragam za sličnim stvarima u životu i zahvalan sam za mnoge stvari u životu ljudima kojima su me učinili možda boljim, možda dubljim, i ljudima koji su podstakli da tragam za plemenitim stvarima. U vezi s tim Dobrica deluje pasivno, ali na filmu se vidi da svi ljudi oko njega postaju bolji. To je veoma značajno u današnje vreme, kada jedna tragedija stiže drugu i kada nas bombarduju negativnim vestima sa svih strana", rekao je Štimac.

 

Štimac je, dakako, pričao o početku poluvjekovne karijere koja je započela filmom "Vuk samotnjak" 1972. godine. Misiraču, kao i publiku, zanimalo je kako su njegovi roditelji reagovali na to da kao dijete od svega desetak godina snima filmove.

 

"Ne pamtim sasvim dobro kako su mi roditelji reagovali na to kada sam se pojavio na filmu kao dete. Tada nisam ni obraćao pažnju na to. Razmišljao sam o tome kada sam bio zreliji i kada sam odrastao. Čak sam jednom u tim razmišljanjima mislio da je moj otac, koji je bio veoma dobar i pitom čovek, a koji je rano otišao, kada sam ja imao 23 godine, zbog toga ranije i preminuo. Možda je to bila neka briga zbog mog odsustva od kuće, možda je nešto drugo ili treće, ali kada ste mladi, ne razmišljate o tome, nego jurite da zgrabite život", istakao je Štimac. 

 

On je evocirao uspomene na glumačke gromade Pavla Vuisića, Slobodana Cicu Perovića i Slobodana Aligrudića.

 

"Pamtim te ljude veoma dobro. To su izuzetni glumci. Recimo, Vuisić je imao neverovatnu ležernost i to je glavna stvar u glumi. Ako bi  gluma mogla da se sažme u nekoliko riječi, ja mislim da su ležernost i opuštenost glavne. Naravno, one nikada nisu same i obojene su raznim emocijama. Međutim, osnov glume polazi od onoga što je najbolje u nama, a to je naša intuicija. Mislim da to u školi ne može da se nauči, to intuitivno svaki glumac treba da oseti, to izlazi iz naše dubine, naše intuicije", naveo je Štimac.

 

Gluma kao gluma, po njegovom mišljenju, kako je rekao, ne smije da postoji, u onom smislu da kažu ljudi: "Vidi ga, on sad glumi." 

 

"To treba da se poništi i to je Pavle Vuisić imao. Ljudi su mislili da to dolazi prirodno, ali ne radi se o tome, on je bio veoma obrazovan i to je vrlo dobro znao. Slobodan Perović je takođe bio ispred svog vremena. On je moderan glumac i za današnje vreme. Slobodan Aligrudić isto tako. U filmu 'Sjećaš li se Doli Bel', ja sam imao osećaj da je on zaista moj otac. To su ljudi koji su znali šta je partnerska igra i koji su bili fokusirani na druge. Danas gledam dosta toga u filmu i na serijama gde su glumci usredsređeni samo na sebe, gde nisu poništili svoju narcisoidnost i to ne može da bude dobro", obrazložio je u svom izlaganju Slavko Štimac. 

 

Naravno, priča o njegovoj karijeri nije mogla da prođe bez priče o Emiru Kusturici, u čija je tri filma igrao.

 

"Kod Kusturice veoma dugo traje snimanje. Znamo se iz rane mladosti. Emir je šest godina stariji od mene. 'Doli Bel' je bio film koji smo radili kada smo imali devetnaest i dvadeset pet godina, tako da smo zaista bili puni energije. U njegovim filmovima imam partnersku igru čak i sa životinjama, sa zecom u 'Doli Bel', sa majmunom u 'Podzemlju', sa magarcem u 'Život je čudo'. Najnezgodnije mi je bilo igrati sa majmunom. On ne može da se dresira. Usred kadra okreće glavu, a ja se trošim u svakom dublu emotivno. To je bio cirkus, nešto potpuno nadrealno. U svakom slučaju, životinje su nevine i čedne. Kod njih je, što se tiče emocija, kao kod dece, mnogo su jače nego kod odraslih", otkriva on. 

 

Glumac je pričao i o vječnoj ulozi pozitivca u odnosu na negativca, kojeg je igrao tek u posljednje vrijeme, prvenstveno u serijama "Crna svadba" i "Područje bez signala".

 

"Vrlo često, kada radiš posao glumca, određen si za jednu vrstu karaktera. Retko se dogodi da ti neko ponudi ulogu koja je van uobičajenog. Uloge dobrih momaka su, uslovno rečeno, pasivne i nezahvalne. Trpiš radnju, prolaziš kroz čitav projekat i nosiš ga na svojim ležima i onda dolaze jači likovi, jači na momente i na prvi pogled i tu neminovno ostaješ pasivan. Pozitivne likove je stoga najteže igrati, jer to je unutrašnji život koji treba pokazati, a kamera je savršena u tome", podučava Štimac.

 

On otkriva čime je filmska kritika u njegovoj karijeri najzadovoljnija u posljednje vrijeme.

 

"Uvek sam tvrdio da, kada porazbijaš sve sa stola, onda će svi reći ovo je sjajna, odlično odigrana uloga, ovaj glumac je fenomenalan. Međutim, meni se uvek činilo da je to najlakše uraditi, tako da, kada su mi ponuđene uloge negativaca, pustio sam da to ide po nekoj intuiciji i dobio sam više pohvala nego za neke stvari za koje sam smatrao da su izuzetno teške", zaključio je Štimac, koji je dočekan i ispraćen velikim aplauzom i ovacijama u Gradskom pozorištu "Jazavac".