Dok priča o bolesti koja je nezaustavljivo napredovala, bez ikakve šanse za liječenje, kao da govori o najobičnijim stvarima, a ne o nevolji koja je kao mladu, zdravu ženu za samo nekoliko godina pretvorila u slijepo i slabovido lice, koje danas vidi samo sedam odsto na jedno oko.

„Strašno je suočavanje sa činjenicom da više niste i nikada nećete biti zdravi. Još je strašnije kada shvatite da vaši najbliži žele da se bukvalno zatvorite, jedni zbog predrasuda drugi zbog brige kako ćete se snaći“, priča Milijana.

U trenutku dok još nije bila potpuno svjesna bolesti koja je snašla obolijeva od raka dojke, uspješno završava operaciju, a onda je napušta muž. 

Slične priče bi se ovde zaustavljale potpunom predajom i beznađem, ali ne i njena. 

„Onoga trenutka kada sam prestala da postavljam sebi pitanje zašto se baš meni dogodilo, bila sam spašena. Odlučila sam da ne dozvolim da me gubitak vida spriječi da pokušam normalno da živim. Upisala sam u Sarajevu Školu za slijepa i slabovida lica, završila i stekla zvanje fizioterapeuta“, kaže Milijana za portal InfoBijeljina i dodaje da je u razvijenim zemljama normalno da slabovida lica rade određene poslove. 

Oduševljenje činjenicom da je sposobna za rad i  entuzijazam sa kojim je prošle godine volontirala u Banji Dvorovi splasnuli su kada je shvatila da za nju nema posla.

„U Banji sam odlično primljena od rukovodstva, kolega i pacijenata, ali situacija u toj ustanovi je takva da nisam mogla računati na posao i to su mi odmah rekli. Radeći sa pacijentima dobila sam još jednu potvrdu da sam sposobna za rad, ali su svi konkursi i vrata na koja sam kucala kasnije, za mene ostajali zatvoreni“, priča ova mlada žena.

Kaže da joj najteže pada što je prošle godine pred izbore dobijala uvjeravanja da će za nju biti posla, ali da se od oktobra niko više ne sjeća ni nje, ni njene priče.

„Znam da to tako biva, ali ja neću odustati, spremna sam na dalju borbu, jer kao slijepo i slabovido lice ne želim da budem socijalni slučaj, želim da radim, znam da radim, a postoje modeli koji su lako primjenljivi za zapošljavanje lica poput mene“, kaže odlučno Milijana.

Razmišljala je i da počne da radi privatno, koristeći podsticaje na nekom od javnih poziva za samozapošljavanje, ali je lako izračunala da bi to bila „nemoguća  misija“ s obzirom na troškove iznajmljivanja prostora, opreme, poreze i ostalo. Milijana svojom voljom hrabrošću i odlučnošću motiviše, a onima, kojima je obaveza da rade na rješavanju ovakvih i sličnih pitanja, motiv bi ako ništa drugo trebalo da bude činjenica da su plaćeni za posao kojim se bave.