Marka ne zatičemo u porodičnoj kući gde je mu je živela porodica. Svetla su ugašena, odžak se ne dimi, a u blizini ognjišta grobovi njegovih najmilijih koji svakodnevno podsećaju na tragediju kakvu ovaj kraj ne pamti. Bez oca Gojka (46), majke Dragice (37), sestre Marije (14) i brata Andrije (7) Marko je ostao 11. aprila 2014. - automobilom su sleteli u Ibar i udavili se. Od tada Marko nastavlja život sam, potpuno siguran da sa Kosova i Metohije neće otići, piše Blic.rs  .

Vrata od kuće tetke Gorice u Sočanici otvara nam Marko, ali teška srca priča ono što mu je na duši.

Ne plaši se sam u kući

- Volim što sam ostao ovde. Ovde je moj dom, moja škola, drugari, familija - nabraja Marko šta ga još veže za ovaj deo Srbije. - Lepo mi je. Svi brinu o meni. Sedmi sam razred, volim matematiku i odličan sam đak, imam puno drugova sa kojim najviše volim da igram fudbal i navijam za Zvezdu - nastavlja Marko.

Iako praznične dane provodi sa tetkinom porodicom u Sočanici, Marko redovno obilazi svoj dom.

- Idem redovno kući. Založim šporet, počistim, provetrim sobe i ne plašim se kada sam ostanem da prenoćim. I na Badnji dan ću uneti badnjak u moju kuću. Sa bratom i tečom ići ću u šumu po badnjak. Odem i u crkvu, zapalim sveće - priča dečak.

O nesreći ne govori

Teča Radojko prekida ga na tren i pita ga da li hoće da pođe sa njim do kuće u Vuči.

- Neću. Ne mogu ja - kratko odgovori Marko i umesto odgovara kako podnosi sve što mu se dogodilo - muk. Vilica zadrhta i kreću suze.

Ni teča Radojko ne može da zadrži suze.

- Samo on zna kako sve ovo podnosi. Sve zna, ali izbegava da priča o nesreći. Nećemo dozvoliti da se to ognjište ugasi. Pazićemo na Marka i na tu kuću što je ostala. I nedavno smo uz pomoć donatora stavili oluke, zamenili vrata. On će tamo kad-tad da se vrati, moramo da brinemo o kući da ne propadne. Ali teško nam je svima.

Za Markovu budućnost

Za Markovog staratelja određen je brat od tetke Milan Nikolić i njegova supruga Sanja, koji, poput Marka, kažu da im ništa nije teško.

- Obaveza staratelja je velika i odgovorna, ali nije mi ništa teško. Zajedno održavamo i Markovo i naše imanje. Njih sam najviše voleo, bili smo najbliži, kao jedna kuća. Što nemamo mi, imaju oni, što nemaju oni, imamo mi. Zato je Marko i vezan za nas - priča Milan, koji po čitav dan radi u šumi trudeći se da svom sinu, ali i Marku obezbedi normalne uslove za odrastanje.

Na Markovim njivama i danas se seju kukuruz, krompir, kupus...

- Sve ono što su mu radili pokojni roditelji, radimo i mi - dodaje Milan.

Zato o strahu za život na Kosmetu, kažu, nemaju vremena da razmišljaju.

- Brinemo o svojim brigama, a političari neka brinu o granicama i visokoj politici. Mi znamo da moramo da se izborimo za opstanak i da na tuđu pomoć ne možemo da se oslonimo.

A vreme leti.

- O Markovoj budućnosti svi moramo da brinemo, jer kada napuni 18 godina, prestaće mu sva dosadašnja primanja. Zato nijedan dinar sa njegovog računa ne diramo. Na njegovom imanju popisali smo sve što smo zatekli, novac se čuva u banci, a ako mu ne prinovimo nešto, nećemo mu ni uzeti. Izgubio je sve, ali kada sutra ode na svoje imanje, mora da ima sve da bi započeo novi život - kaže teča Radojko.