Koji dan pre vaskršnjih i prvomajskih praznika, zdravlje Bate Živojinovića naglo se pogoršalo, pišu "Novosti". Upućen je u bolnicu "Sveti Sava", gde su ga lekari ove bolnice, posle teškog moždanog udara, pre četiri godine, pridigli, i posle oporavka u Selters banji procenili da mu je gotovo isto tako lekovita kućna nega. I, zaista, oporavio se u tom porodičnom gnezdu koje je svijao sa njegovom Lulom, okružen uspomenama, fotografijama dece i unuka, za koje je posebno bio vezan, ali i oni za njega. Hrabrile su ga i posete bliskih prijatelja i kolega. A poslednje su bile Dragana Gage Nikolića i Dragana Bjelogrlića. Bio je pod svakodnevnim nadozorom lekarskog tima. 

Bata Živojinović rođen je u Koraćici pod Kosmajem 5. juna 1933. godine. U karijeri je odigrao više od 300 uloga na filmu, pozorištu i televiziji, od kojih su mnoge antologijske, a njegove filmove gledalo je preko 10 milijardi gledalaca, čime ne mogu da se pohvale ni holivudske legende. Da je bio lep glumac, kaže, "ne bi ni za hleb zaradio", pa na tu “kartu” nikad nije igrao. Bio je "crnac i žena sa feredžom", jer nije birao filmove i odbijao uloge, niti dopuštao dublerima da ga zamene. 

Dva put je odbijan na Akademiji, a filmski debi ostvario je u "Pesmi sa Kumbare" (1955, reditelja Radoša Novakovićća) posle kojeg su se nizale uloge Miloša Bojanića, Mirte, Bulidže... u kojima je ubeđivao reditelje da film bez njega neće biti moguć. Bio je predstavnik nesalomivog srpskog duha bezobrazluka i drskosti u granicama dopuštenog, i kao takav Bata je bio živa istorija srpskog glumišta. 

Tokom šezdesetih se filmovima poput Kozara (za koju je nagrađen u Puli) i Bitka na Neretvi ustoličio kao jedna od najvećih zvezda kinematografije bivše Jugoslavije, ali je zenit njegove popularnosti došao tokom 70ih filmovima sa tematikom Drugog svetskog rata. Jedan od najpoznatijih njegovih filmova iz ovog perioda je Valter brani Sarajevo, koji je postigao veliki uspeh u Kini, a Živojinović je još uvek velika zvezda u Kini. Tokom osamdesetih Živojinović je parodirao na svoju sliku akcionog heroja ulogama u nizu lakih komedija. 

Živojinović je dva puta dobijao Zlatnu arenu za najbolju ulogu Festivala u Puli - za filmove "Kozara" (1962) i "Tri" (1965). Za film "Tren" dobio je nagradu na Međunarodnom festivalu u Moskvi 1978. Oktobarsku nagradu grada Beograda primio je 1972. Dobio je Sedmojulsku nagradu SR Srbije 1981. godine, te više puta na festivalu u Nišu. U avgustu 1993. nagrađen je Nagradom za životno delo „Slavica“ za svoje uloge u jugoslovenskoj kinematografiji. Pre dve godine, povodom 55 godina umetničkog rada i 77. rođendana dodeljeno mu je i najveće priznanje Jugoslovenske kinoteke - Zlatni pečat. 

U poslednje dve decenije, praktično od početka višepartijskog života u Srbiji, nekoliko puta je biran za poslanika u Narodnoj skupštini Srbije kao član SPS-a. 

Živojinović je bio je inicijator i osnivač Udruženja filmskih glumaca Srbije, takođe i direktor filmskog programa Slobodarskih svečanosti u Sopotu.