Nismo posrnuli, nismo ni na koljenima, mi ležimo, i to već dugo. Pored opipljivih problema, sa kojima se suočava bezmalo cijeli Balkan, mi smo doživjeli moralni krah, uraganski udari nekulture i malodušnosti su nas slomili.

Jesu nas zatekle u snu ružne godine, jesmo bili dio eksperimenta sa barutom, jeste sve to preteeško iznijeti na leđima, ali da mora poslije svega baš ovako, ne mora. Dostojanstvo i obraz su nešto što je krasilo našeg napaćenog čovjeka u vrijeme svih nedaća, a bilo ih je kroz istoriju, ne daj Bože nikome. Bilo je to junačko vrijeme, pa su bile junačke i vođe i plebs. Sada je nekako popularno biti kukavica, premisa je da je tako lakše kroz život. E sad, tako je lakše taljizati kroz život, vući se poput kišne gliste, a za preporod biće da je bolje reći glasno koju pametnu manje pametnome. Manje pametan po pravilu misli da je pametniji, pa neće ni slušati, ali bitno je da čuju i razumiju oni više pametni koji su zapravo u većini, a kojima treba pokretač. To je ona tužna većina koja ćutke ide kroz život, uzima njegove mrvice, i često ponavlja “ćuti, dobro je”. Dobro je dok ne udaraju. 

Kad bi prava elita ovog društva, koja postoji bez obzira na uvreženo mišljenje da je izumrla, iz ofucanih džepova starih sakoa izvukla zaboravljeni i devalvirani ponos, barem bi se zabrinuli neuki mandarini, i možda bili malo obazriviji kad odlučuju. Pritisak bi vjerovatno urodio plodom, kao kad napadač u fudbalu startuje agresivno na golmana. Iako golman ima veću moć, može igrati i rukama, vrlo često zbog ataka napadača nekontrolisano izbije loptu u aut iz koga se rodi brz napad za gol i pobjedu u zadnjim momentima meča. Snaga jeste sabijena u pete ali postoji, a momenti su zadnji.