“On je mene uvijek vodio na turnire i govorio mi da se ne plašim i da igram srcem. Sad još pamtim šta mi je govorio kad me vodio na turnire i šta mi je pričao. Imao sam i opremu i dres, to je sve izgorjelo, ali znam da će mi trener dati novi dres i opremu”, dodaje.

 

Porodica živi od dječijeg dodatka, kiriju su plaćali 250 maraka. Tamara ne radi, jer brine o mališanima. Dok je suprug bio živ, kaže, nikada im tuđa pomoć nije bila potrebna, on je radio i plan je bio da sagrade sopstveni dom. Ali, bolest i smrt ih je zaustavila na pola puta. Mališani su tek na početku svog, bespomoćni u spletu teških okolnosti u koje ih vrtlog života zarobio. Oni zaslužuju normalne uslove za život, a mi im to možemo obezbijediti, ako se prisjetimo da je čovjeku prvi zadatak – da bude čovjek.