Zvjeri imaju jaku intuiciju, znaće da foliramo, a mi smo strašljivi, odaćemo se drhtanjem i žmirkanjem, i tu nam je kraj. Ako u kolo pak uđemo, cetrifuga nas možda iz njega izbacia, ali ako se čvrsto držimo za ove do nas, i ako taktiziramo u igri, nekada tancamo brže a nekada sporije, nekada pociknemo a nekada zviždućemo tiho sebi u njedra, imamo kakve takve šanse. 

Ovi do nas u kolu se mijenjaju, umore se pa izađu, vraćaju se... uglavnom sa svima moramo igrati ako želimo sebi dobro. Čim si u kolu to je dakle neki veseo događaj, zato smiji se svakome, namiguj, budi šaljivdžija. Kao i u svakom kolu tako i u ovom, samo ovaj do tebe te čuje, tako da možeš, i čak šta više trebaš sočno ogovarati one koji su dalje. Kad se obrne situacija i zamijene se ti ljudi za mjesta, ponoviš sve isto, samo sad ogovaraš onog što je predhodno bio do tebe. 

Tako će te svi voliti i misliti da si im drugarčina, svi hoće sa tobom da igraju, a kao što rekosmo ranije, ako si u kolu dobre su ti šanse da te zvjeri ne pojedu. Ako se nađe neki pametnjaković koji sve to posmatra sa strane, pa kaže kako to što radiš nije u skaldu sa božjim zapovjestima, prekori ga oštro, budi uvjerljiv da si sam ubijeđen u ispravnost svog vladanja. 

Najbolje je da ga čak popljuješ i gurneš od sebe, šta će ti takav gubitnik u blizini. LJubomoran je, ne zna da igra, pa bi i tebe da povuče sa sobom u ponor. Što okrutniji i energičniji budeš duže ćeš biti u kolu. 

Problem je što će kolo kad tad stati, a ako si igrao po gore navedenim pravilima ( ta vrsta kola je karakteristična za naše podneblje, druge skoro da se i ne igraju) biće ti neprijatno i mučno gledati svoj odraz u ogledalu. Možda to niko neće znati, ali znaćeš ti.

Piše: Stojan Krunić