"Zvanje na svadbu sa čuturom uvek počinjemo u ponedeljak prepodne dok dan napreduje", priča nam rađevski domaćin Milivoje Mićić iz Kržave, koji sprema svadbeno veselje sinu Đorđu.

Milivoje je za ovaj svečani čin, kao i ostali Rađevci kojima se posrećilo da u zavičaju žene ili udaju čeljad, obukao narodnu nošnju, onu u kojoj je njegov otac zvao goste njemu na svadbu i deda na svadbu njegovog oca. Nošnja se, u ovdašnjim kućama, čuva kao "suvo zlato".

"Ovo odelo služi samo kada dođe vreme da zovemo na svadbu, kad se ide na slavu i u crkvu, pa će, verujem, tako biti u našoj kući na mnogaja ljeta", kaže Mićić.

U vunenoj torbici, koja je tkana na starom razboju, stavio sam staklenu čuturu koja je stara koliko i mladoženja, upakovanu u ruzmarin koji je gajila moja supruga, odnosno mladoženjina majka.

U kuću gde dolazi da zove na svadbu, domaćin dočekuje rečima dobrodošluice, ljube se tri puta i zajedno ulaze u dom. "Oženio se moj sin Đorđe, mlada je iz Leskovca, svadba je 12. novembra, pa poziva tebe i tvoje da nam uveličate slavlje", reči su Milivojeve koje smo zabeležili kada je došao da zove na svadbu u kući Dobrivoja Pantelića iz Donjih Brezovica.

Domaćin Pantelić, kako čine i ostali, uzima čuturu, tri puta se napije, a Mićiću daje bocu punu rakije i blagosilja zvanje na veselje. Domaćin stavlja pare na čuturu, a domaćica dva dara, posle čega, bez dužeg zadržavanja, sledi odlazak u ostale kuće.