Od kada mu je otac zadobio teške povrede nogu i kičme u saobraćajnoj nesreći u septembru ove godine, na Stanka je pao teret izdržavanja domaćinstva, pa ovaj dječak nije mogao da nastavi ni školovanje ni svoje djetinjstvo. U kući nemaju struje jer nemaju čime da plate dug od oko 2.000 KM, a griju se na drva koja "naberu" usput ili koja im daju komšije, kako ko može. Tako je i sa hranom. Ukoliko Stanko zaradi, imaju nešto i da pojedu, ako ne uspije, moraju se osloniti na dobrodušnost komšija koji se trude da im pomognu, piše Press.

Posla sve manje

Od kada mi je tata nastradao, moram da se brinem o njemu i da pokušam da obezbijedim barem osnovno za nas dvojicu. Radim sve na dnevnicu, ko god me pozove, gdje god treba da idem tu sam. Prinuđen sam na to. Skupljao sam šljive, cijpao i unosio drva, radio i druge teške poslove, sve što treba, samo da nešto zaradim. Nažalost, posla je sve manje, jer ide zima pa će me sve ređe zvati da radim. Ne znam kako ćemo preživjeti zimu’’, priča Stanko.

Stanko i njegov otac Gojko žive u tuđoj kući jer su izbjegli iz sela Briježnica kod Brčkog i poslije brojnih seljenja, ostali su u Kladuši. Kuću im je na korišćenje dao jedan mještanin, ali je ona daleko od uslova za normalan život. Stanko kaže da shvata da njegovi vršnjaci imaju puno bolji život, televizore, računare, a da on nema ni cipele. Uprkos tome, samo želi da mu ozdravi otac.

Nisam mogao da nastavim školovanje. Htio sam, ali treba platiti autobusku kartu do Brčkog, trebaju mi cipele, knjige. Nemam ja to i ne mogu da idem u školu kad moram da radim. Najvažnije mi je da tata ozdravi i da stane na noge. Tada bi nam bilo mnogo lakše, ali to teško ide, kaže Stanko Stojanović.

Svaki dan teži

Njegov otac Gojko (55) kaže da preživljavaju zahvaljujući dobrim ljudima iz komšiluka koji im pomažu i od Stankove zarade.

Sa svojim drugom 17. septembra ove godine doživio sam tešku saobraćajnu nesreću. Drug mi je poginuo, a ja sam preživio, ali sa teškim povredama. Do tada sam uspjevao da obezbijedim hranu za sebe i sina, ali od tada nisam u stanju da više radim na dnevnicu. Već tri mjeseca smo bez ikakvih primanja. Ne mogu da radim, struju su mi isključili, a Stanka ne mogu da pošaljem u srednju školu. Jednostavno nemam od čega. Hranimo se onim što nam komšije donesu. Svaki dan mi se čini da je teži i teži. Nemamo ni frižider ni zamrzivač, a i da imamo ne bismo ih imali gdje uključiti. Zato jedemo uglavnom suvu hranu. Drva imamo skupljenih za još nekoliko dana, a ne znamo da li ćemo moći da ih obezbijedimo za zimu. Bolovi u nogama i kičmi su mi sve jači, a ne mogu ni da odem doktoru. Srce me boli što gledam kako mi se sin pati, očajan je Gojko.

Strašno je koliko se pate!

Komšije kažu da je Gojko do saobraćajne nesreće bio izuzetno vrijedan čovjek, koji je radio i najteže poslove, samo da bi preživeo i izveo sina na put. Sa suprugom se odavno rastao i ona se odselila i prestala da brine o sinu, a petoro starije djece koje još imaju, raspršili su se na sve strane i potpuno zaboravili na oca i brata.

Strašno je koliko se pate, danima nemaju ni za hljeba. Pokušavamo da im obezbijedimo koliko god možemo da svaki dan imaju nešto da pojedu, kaže Marija Babić, komšinica Stojanovića.