Više od četiri decenije Dušanka sama ore svoje njive i uspešno održava veliko seosko gazdinstvo.

- Bila sam odličan đak, to može da potvrdi moja stara učiteljica Spasenka. Pokojni učitelj Dragan dolazio je kod mog dede Toje Toškovića i molio ga da me pusti da nastavim školovanje, ali nakon četiri razreda, ostavili su me da pomažem na poljoprivredi. Takva su vremena bila. Od dve kćerke, Svetlane i Anđelke, imam četvoro unučadi, koje po dva-tri puta dnevno odvozim i dovozim iz Popova do škola u Bijeljini - kaže Dušanka.

Obrađuje četiri hektara zemlje, ima voćnjake, plastenike, a situacija na selu je izuzetno teška i neizvesna, i za organizovanija domaćinstva, sa više radne snage, a kamoli za nju samu.

- Nemam nikakve pomoći od države, samo uzimaju. Eto, ja sa sedamdeset tri godine moram da uplaćujem zdravstveno osiguranje. U ovim godinama ne mogu da dobijem nikakav kredit, pozajmim malo od komšija i prijatelja, pa vratim kad nešto prodam. Nikom nisam ostala dužna, nikog nisam prevarila. Odškolovala sam sa ovih deset prstiju dve kćerke, obe su završile fakultete, i dok sam bila mlađa, mogla sam da se borim sa punom štalom bikova i svinja. Ali, ostarilo se, sve je teže...

Danas Dušanka, koja se ne predaje ni u sedamdeset trećoj godini, umesto krupne stoke, uzgaja piliće, prodaje prerađivačima meso i od toga živi i održava domaćinstvo.

Tokom otadžbinskog rata, Dušanka je traktorom i prikolicom razvozila borce na liniju. Svi su joj tada obećavali, da će, čim se rat završi, za Dušanku tražiti penziju. Dušanke se niko više i ne seća.

- Teško mi je, ali ja ipak volim ovo što radim. Samo bože zdravlja - poručuje Dušanka.

POPLAVA

- Prošle godine poplava mi je odnela sve, kuća i sve zgrade bile su pune vode. Dobila sam vaučer, pa sam zgrade malo dovela u red, a pšenica i kukuruz su otišli sa drinskom vodom, a niko štetu da namiri.