U ovome se slažu i poslodavci i sindikalci, koji naglašavaju da, s obzirom na ovakav poredak stvari, u aktuelnom sistemu na uslove rada ne mogu da se požali niko ko je na državnim jaslama.

Naravno, nije loše ni privatnim poslodavcima, dok su u najtežoj poziciji zaposleni u ovom sektoru, među kojima mnogi, bez obzira na pomenutu stručnost, teško mogu da zarade za pristojan život.

A statistika pokazuje da od ukupnog broja zaposlenih, više od polovine radi za platu ispod 690 KM, koliko, poređenja radi, košta samo trošak prehrane jedne četvoročlane porodice.

Zato ne čudi što kvalifikovani radnici u sve većoj mjeri odlaze sa ovih prostora, što je ozbiljna prijetnja realnom sektoru. Odlazak činovnika i dalje je sporadičan jer se, iako ni njihove plate nisu bogznašta, bar ne satiru radeći.

I u Savezu sindikata RS kažu da su pri zapošljavanju u privatnom sektoru presudne kompetencije.

– Na njih se, međutim, u javnom sektoru često ne gleda, jer se tamo uglavnom vrednuje stranačka pripadnost. S druge strane, privatni  poslodavac, bez obzora na to kojoj partiji pripado, želi stručnog radnika – kaže predsjednica ovog saveza Raka Mišić.

Dodaje da je, međutim, veliki problem to što su radnici kod privatnih poslodavaca slabo plaćeni.

– Zato im je sve teže i teže da nađu sposobnu radnu snagu, jer radnici odlaze tamo gdje će moći da žive od svog rada i gde će imati bolje uslove rada, generalno. Zato realni sektor očekuju još veći problemi u pronalasku kvalifikovanih radnika – upozorava Mišićeva.

Dodaje da upravljanje u većini javnih preduzeća nije na zavidnom nivou, te da odgovornost menadžera ne dolazi pod lupu javnosti i vlasti.

– Oni koji prave gubitke ostaju u foteljama, zapošljavaju sve više radnika i ne odgovaraju za to. U realnom sektoru odgovara onaj čiji je kapital, kome je jako važno da ima sposobnog radnika, jer to znači dobitak za njegovo preduzeće. Ali, to, nažalost, ne znači dobitak za zaposlenog. S druge strane, u javnom i privatnom sektoru vlada veoma uočljiv disparitet plata, koje treba primaknuti jedne drugima. Privatni poslodavci jesu opterećeni, ali mora da se stvara prostor za povećanje plata, jer će, dok god budu plaćeni 500 KM, radnici odlaziti. Zaposleni iz javnog sektora daleko manje odlaze. Nemaju ni oni visoke plate, ali bar rade u boljim uslovima – ističe Mišićeva.

U Uniji udruženja poslodavaca RS naglašavaju da, za razliku od privatnog sektora, u javnom malo koji direktor može da bira radnike i saradnike.

– Njih jednostavno nameće politika, pa do posla dolaze podobni, a ne sposobni, što je veoma loša praksa. Radili ne radili, njima plata ide, koju zaposleni u privatnom sektoru moraju da zarade – kaže predsjednik ove unije Dragutin Škrebić.

Dodaje da se direktori i zaposleni u javnom sektoru osjećaju daleko sigurnije, od njihovih kolega u privredi.

– Zato se i manje trude da postignu dobre poslovne rezultate. Privatni poslodavci i njihovi zaposleni se daleko više trude. Činjenica je da plate u privredi treba povećavati, dok će, s druge strane, broj zaposlenih u javnim preduzećima morati biti smanjen – ističe Škrebić.

Manja orijentacija na efikasnost

U Centru za edukaciju „Proeduka“, koji se bavi organizacijom poslovnih foruma i edukacijom menadžera svih profila, kažu da su menadžeri u javnom sektoru manje orijentisani na efikasnost.

– S druge strane, efikasnost u privatnom sektoru je, pored rezultata, najvažnije mjerilo uspjeha, a ista je situacija sa orijentisanošću na rezultate. Javna administracija, koju mi imamo, neefikasno obavlja poslove, trudi se da broj efektivnih radnih sati svede na minimum, nije zainteresovana za promjene, a posebno ne za informatizaciju. U privatnom sektoru, menadžeri su često primarno i predominatno orijentisani na rezulatate – naglašava predsjednik Upravnog odbora ovog centra Dragan Močević.