Ono što Mirjanu izdvaja od drugih žena pilota i uvodi u Ginisovu knjigu rekorda je činjenica da je prva žena koja je preletjela Atlantik sama.

Priča o letenju počinje kada je Mirjana imala 15-16 godina i bila na radnoj akciji u Subotici. Oni su tada imali vazduhoplovni kurs i tada je prvi put u životu  letjela avionom.

Taj panoramski let se Mirjani zaista svidio i tada se u njoj rodila  želja da bude pilot. Po povratku kući, otišla je u Aeroklub Novi Sad i rekla da želi da bude pilot. Objasnili  su joj da je procedura do tog zvanja vrlo složena i da to ne ide tako lako, kao što je ona zamišljala. Prvo je morala da bude ili padobranac ili jedriličar, pa tek onda, ako bi dobro prošla obuku, možda jednom mogla  da leti.

Međutim Mirjana nije odustala od svoje namjere, upisala se  na padobranski kurs i u prvoj godini napravila 165 skokova. Sljedeće godine se prijavila na jedrličarski kurs.

Onda je završila  gimnaziju i tada joj je neko od kolega rekao da u Zagrebu primaju žene. Otišla je, prijavila se i prošla selekciju. Tako se upisala u Višu zrakoplovnu školu. Tamo je dobila nalet, IFR dozvolu, ali joj je  poslije toga trebalo 10 godina da nađe prvi pravi posao.

U Jugoslaviji je postojala državna ženska akrobatska ekipa gdje je mogla da leti. Letjela je u Portorožu panoramske letove jedno ljeto. Bila je i u vojsci sa četiri druge djevojke. Bila je u  prvoj generaciji vojnih rezervnih oficira. Radila je letove za izviđivanje požara. Bila je čak i nastavnik letenja.

Biti pilot žena u Jugoslaviji je bilo teško. Svi su bili nepovjerljivi prema ženama pilotima i bilo je teško naći posao. Upravo takva situacija je podstakla da krene u traganje za novim prilikama. 

U vrijeme kada još uvijek nije uspijevala da nađe posao, Mirjana se odlučila da ode u Ameriku. Tamo je ostala 2 godine, dobila saobraćajnu dozvolu i dozvolu za komercijalnog pilota na hidroavionima. Radila je i kao instruktor letenja za VFR i IFR. Tada je i prvi put preletjela Atlantik Cessnom 172. Kasnije je od Njufaundlenda do Liverpula provela 17 sati u Piperu sama, bez autopilota. To je bio njen najduži let.

Kasnije je sa prijateljima iz Amerike organizovala seminare i čitavu školu za one koji su htjeli sami da lete preko okeana u malim avionima. Tu školu su vodili preko 10 godina i pripremili su preko 100 pilota za takve prelete. 

Prvi posao je dobila u Farneru (Farnair) u Švajcarskoj gdje i danas radi. Zanimljivo je da je  nekoliko puta išla i vraćala se. Ovo je treći put da radi kod njih. Prvo je letjela na Fokkeru 27 i Embraeru 110. Letjela je  cargo letove šest godina. Posle 3 godine  postala je kapetan. 

S obzirom na to da je njena  želja bila da leti putničke letove, prešla je u Kroser (Crossair). Tako je kasnije 10 godina radila u Kroseru i Svisu (Swiss). Letjela je na evropskim linijama na avionima SAAB 2000. 

Sa svojih letova Mirjana nosi brojne lijepe uspomene i zanimljive anegdote.Jedna od njih veže se za period kada je Mirjana, kao kapetan aviona u “Sviseru”, na jednom internacionalnom letu, letjela u poodmakloj trudnoći. Njena putnica, koja je bila u sedmom mjesecu trudnoće, bila je veoma zainteresovana da li će joj let škoditi i zbog toga se zabrinuto obratila stjuardesi, a ova joj je hladno odgovorila da nema razloga za brigu jer je i kapetan aviona trudan, što je  znatiželjnu putnicu ostavilo u potpunom šoku.

Jedan od najzanimljivijih Mirjaninih letova je bio onaj kada je radila prelet preko okeana. Na zadnjoj etapi od Engleske ka Švajcarskoj preko Sjevernog mora otkazala im je sva elektrika. Onda su pomoću radija i ELT-a uspjeli da uspostave vezu. Po njih je poslat vojni presretač Kraljevskog vazduhoplovstva. Kolega iz “fantoma” se i sam iznenadio što je bez ikakvih njegovih uputstava Mirjana letjela za njim do vojne baze u Engleskoj u pravoj vojnoj formaciji, iako teško “ranjena”.

Švajcarska firma u kojoj je  trenutno zaposlena sada radi za DHL .Slijeću na razne aerodrome: Dakar, Abidjan, Nouakchott, Bamako, Monrovia, Freetown, Conackry, Praia.

Sa dvomjesečnog rada u Africi Mirjana nosi najljepše utiske.Tamo je sve drugačije – vrijeme, aerodromi, kontrola letenja. Kod nas ima puno navigacijskih sredstava, tamo toga nema. Moraš da se pripremaš, da budeš fleksibilan. Zanimljivo je to što sam kao mlada maštala da dođem u Afriku i konačno ostvarila svoj san, kaže Mirjana. Trenutno je jedina žena tamo koja se bavi ovim poslom.

Kurs za test pilota završila je u Kaliforniji. Radila je i u Bombardieru u Montrealu. Tamo je letjela na avionima CRJ 700, 900 i 1000 prve letove posle proizvodnje, a učestvovala je i u programu za novi tip aviona CSeries.

2004. godine je uspjela da uđe u Erbas (Airbus) i radi u ekipi za testiranje novog kokpita za A380. Na tome su radili test piloti iz najboljih kompanija, dizajneri, zatim EASA (European Aviation Safety Agency) i FAA (Federal Aviation Administration) koji su radili sertifikaciju. 

Dešavalo se da avion izađe iz fabrike u 22 h. Pretpoletni pregled pred prvi let traje oko 3 sata. Imamo tačan i detaljan plan kad, šta i kako mora u avionu da radi. Provjeravamo da li sve normalno funkcioniše, a zatim da li će, ukoliko se nešto desi, drugi sistemi funkcionisati. Gašenje i startovanje motora u letu, na primjer i slično, objašnjava Mirjana, koja kaže da je ovo za nju posao iz snova.

Meni su takvi letovi zanimljiviji, sa smješkom završava svoju, i više nego zanimljivu priču, Mirjana Ivanović – Fritcshe  -  žena koja  živi svoje životne snove visoko iznad oblaka.

Piše : Snežana Milošević