Da li znate nekog muškarca koji vodi firmu s više od hiljadu žena? Ili koji bdi nad više od hiljadu žena? Koji razume preko hiljadu žena? Ukoliko ga ne znate, onda vam predstavljamo Marinka Umičevića (59), direktora Fabrike obuće "Bema" iz Banjaluke čiji su vlasnici iz Slovenije, a koji pod svojim nadzorom ima oko 1.250 radnika, mahom žena.

- Dok moja supruga, radeći u Vladi Republike Srpske, platu dobija, ja svoju zarađujem - kaže, za "Novosti", čovek "starog socijalističkog kova", koji rad i humanost stavlja na pijedestal ljudskog postojanja.

Rezultat takvog životnog stava jeste i to što je 22 puta bio žirant svojim radnicima, a kumovao je u čak 28 slučajeva. Dobitnik je mnogobrojnih priznanja za humanitarni rad i zaštitu domaće proizvodnje.

Marinko već četrdeset dve i po godine ulazi na istu kapiju, ali za sebe i dalje kaže da je samo "neumoljivi" zanatlija koji radi s velikom predanošću i motivacijom. Čovek je od reči, i širokog srca za svakog ko hoće da, izrađujući obuću, formira i hrani porodicu. Osnivač je i košarkaškog kluba invalida Vrbas.

- Najveće priznanje mi je kada s mojim invalidima i radnicima odem na pivo. Ukoliko imamo nešto na trpezi, dobro je, a ako nemamo, uživamo družeći se - kaže Umičević.

U svakom razgovoru, podvlači da je narodu preko glave srbovanja gladnog stomaka.

- Dajte nam fabrike, radnu snagu! Vratimo muškarcu, ocu, dostojanstvo kao nekadašnjem hranitelju porodice. Moje radnice su nekada samo dopunjavale kućne budžete. Danas su, iako sam ponosan na tu činjenicu, a pomalo i uplašen, one su hraniteljke svojih porodica. U rukama stranaca i privatnika su nekadašnji nosioci domaće privrede u kojima su u vreme bivše Jugoslavije privređivali njihovi muževi, poput "Kosmosa", "Tasa", "Jelšingrada", "Banjalučke mlekare" - kaže Marinko.

U čast žene, kao hraniteljke porodice, Fabrika obuće "Bema" nedavno je podigla spomenik - štikli. Umičević je i ponosni otac dveju kćerki Sanje (30) i Marije (20), ima unuka Filipa (sina starije kćerke) i suprugu Miljku, koji su mu, kako ističe, uvek bili velika podrška.

- Posebno mi je uloga porodice u životu bila značajna, još u vreme kada sam studirao u Zagrebu. Tada sam živeo privatno i bilo mi je bitno da znam da me uvek kod kuće neko čeka. Tada je to bila moja supruga, jer sam već bio oženjen. U Titovo vreme stekao sam zvanje inženjera obućarstva, i tu diplomu ne bih menjao za sto ovih modernih, menadžerskih - kaže Umičević.

Ne skriva averziju prema današnjem sistemu školovanja mladih ljudi:

- Svi bi da budu menadžeri, i ako je moguće da što manje rade na sebi. To je specifično za privatne fakultete. Evo ovde, u krugu naše fabrike, ima jedan takav. Vrednost voznog parka studenata na parkingu je najmanje oko deset miliona KM (pet miliona evra), a oni po čitav dan ispijaju kafe i pojma o menadžerstu i poslovanju nemaju. A svi bi, inače, da sutra rade u Vladi. I onda, ulože po 10.000 KM u svoje školovanje, a kada malo kasnije udare glavom o zid, dođu svi kod mene da rade. Ja ih pitam: "Pa otkud vi kod mene?" A oni bi rekli na to: "Mislili smo, zaposlićemo se u Vladi, ali nema posla". Nemam srca da ih odbijem, pa im ponudim šta mogu. Nisu oni krivi, već sistem, država!

Na pitanje kako mlade podstaći da se vrate zanatu, kaže:

- Grad će za svakoga ko odluči da upiše obućarski fakultet dati stipendiju od po 250 KM, a "Bema" po 150, a za obućarsku školu dobiće po 150 od Grada i po 100 od "Beme". Mi ispred "Beme" voljni smo da finansiramo i jedan celi razred obućara. Trenutno, nažalost, imamo oko 60 odsto radnika samo sa osnovnom školom, od ukupno 1.250 u dva pogona. Zaposlio sam, između ostalih, 100 fotografa, 150 optičara, a ima i menadžera.

Ističe da je neophodno urediti sistem školovanja i zapošljavanja kako se takvi suficiti i paradoksi ne bi dešavali:

- Voljan sam da dam priliku svakom mladom i starijem čoveku koji pokaže volju za rad, ali bilo bi i meni draže da imam više modelara, kreatora, kožara, obućara... Kod nas deca više ne pohađaju te smerove, jer je to "sramota". Nudim i svoju fotelju, evo ovu, u kojoj sedim, prvom čoveku koji se odvaži da stane iza 1.250 radnika, ukoliko misli da je to lako. Čekam.

PRVA PATIKA ZA STEFANA ĐOKOVIĆA

Par sportskih patičica sa znakom Vimbldona, "Bema" je poklonila i sinu Novaka Đokovića.

- Đoković je tada igrao turnir u Monaku, a njegovom ocu Srđanu poklon je, u moje ime, u Beograd odneo predsednik Milorad Dodik. Srđan Đoković bio je oduševljen našim gestom, a nakon što je primio u ruke male patike, nulte veličine, nije uspeo da zadrži suzu radosnicu - priseća se Umičević.

POKLON ČILEANSKIM RUDARIMA

Iako po prirodi skroman i nerado skreće pažnju na mnogobrojna priznanja koja je dobio, nije odoleo a da se ne priseti čileanskih rudara iz 2010. godine.

- Te smo godine, ganuti pričom o 33 zarobljena rudara koji su 69 dana proveli pod zemljom, odlučili da ih obradujemo donacijom koju smo nazvali "obuća za novi početak". Tada smo nesrećnim rudarima - koji su, ipak, na kraju izvukli živu glavu - i njihovim porodicama poklonili 45 pari cipela, a jedan par napravili i za tadašnjeg predsednika Sebastijana Pinera.