U Bosni i Hercegovini, bez obzira na to kakvu ponudu dostavili, nemoguće je dobiti posao, a da se ne počasti onaj koji u tom trenutku kontroliše instituciju ili javno preduzeće koje raspisuje tender. Rukovodioci, generalni i izvršni direktori često su samo izvođači radova koji po nalogu političkih i stranačkih šefova raspisuju, sprovode i često ruše postupke javne nabavke kako bi se posao dodijelio podobnom i onome ko da više.

Zakoni, rokovi, revizori i istražne institucije nisu problem jer sistem koji (ne) postoji u BiH nesposoban je da uradi bilo šta kako bi makar malo bila smanjena ili djelimično sankcionisana svakodnevna i očigledna otimačina koja se dešava kroz tendere raspisane od nivoa lokalnih zajednica do institucija države.

Preciznih podataka o tome koliko se ukrade nema i procjene se kreću od nekoliko stotina miliona pa do čak milijardu maraka, što je i za daleko razvijenije ekonomije pogubno. Jedno od posljednjih istraživanja kaže da je samo u prva četiri mjeseca ove godine poništeno preko 600 tendera, a više od pola ih kasnije nije raspisano, što je i bio cilj jer se ugovori po automatizmu produžuju i posao nastavljaju da rade oni koji su još ranije "platili" pet, deset ili 15 odsto.

Bosna i Hercegovina, siguran sam, jedina je zemlja u bližem okruženju u kojoj je moguće da firma dobije milionsku odštetu po osnovu žalbe na tender na kojem nije ni učestvovala, a zbog čega, po svemu sudeći, niko neće odgovarati.