Jedan post me povukao na ovu temu pa da vidim šta mislite. Zanima me kakve emocije vam izazove kad vas neko zove na svadbu? Dakle, ne mislim na najboljeg druga, drugaricu ili bližu rodbinu. Mislim na ove dalje rođake, prijatelje i sl. za koje ste i zaboravili da postoje i koje sigurno ne bi zvali na svoju da oni nisu vas. Meni je to kao poziv za neki kazamat, radije bih pristao da intenzivno kopam taj dan nego da ga provedem uštogljen sa mahom nepoznatim ljudima (postoji opcija da se napijem i ispadnem stoka). Osim toga, ne daje mi se tih 100 evra baš rado, a s obzirom da relativno rijetko idem na svadbe (izbjegavam koliko mogu), tu je i obavezna kupovina garderobe. E sad, tu me najviše nervira razmišljanje tipa “naljutiće se ako ne odemo”, “pa red je” i sl. a sa tim ljudima se čujemo bukvalno nikad – glasila je objava pomenutog muškarca na Redditu.

 

Uslijedili su komentari.

 

– Važi, prije bih otišao na svadbu nego kupovao garderobu. Do sada sam izmišljao razne razloge, ali uvijek otišao, ako su dalji, zabole me i za poklon, 50 € dovoljno, posjedim malo, čekam da se zapiju svi, šetam malo, popričam sa još preostalima treznima, čisto da budem viđen i paljba – napisao je jedan.

 

– Ne volim ni kod onih koji su mi bliski da idem na svadbu ili slavlje. Drago mi je zbog njih, zaista, ali pripreme, kupovina odjeće, cimanje mi je. Nisam blizak sa familijom, ako idem, idem da ispoštujem i to se tih par sati užasno smorim. Bukvalno mi je stres – priznaje drugi.

– Buraz, korona. Najbolji trenutni izgovor za sve, ili je imaš, ili neko tvoj ima, pa nećeš da rizikuješ, ili ti je jednostavno frka od velikog broja ljudi u zatvorenom prostoru. Još ako imaš malu djecu/stare roditelje, taman – savjetuje treći.