Prema tvrdnjama naših izvora, bliskih toj stranci, kandidati SDS za poslaničke pozicije, pogotovo oni na vrhu lista, narednih dana trebalo bi da počnu da potpisuju ugovore sa strankom i obavezuju se na njeno „obeštećenje“ u slučaju da poslije izbora „prelete“ u druge tabore.

Cifre na koje će se obavezivati, prema našim saznanjima, dostižu i do 100.000 KM, koliko je i okvirni iznos koji poslanik može da zaradi za četiri godine mandata. Naši sagovornici navode da su se u stranci odlučili na takav korak budući da su samo u prošlom četvorogodišnjem mandatu ostali bez pet poslanika u Narodnoj skupštini RS.

Podsjećaju i na zalaganje SDS da se Izbornim zakonom BiH definiše da mandati pripadaju stranci i pojedincima, upravo kako bi se sprečila trgovina mandatima, ali da u tome nisu uspjeli, jer ih ostale stranke nisu podržale.

Obeštećenje

Naše informacije djelimično je potvrdio i sam potpredsjednik SDS Nedeljko Glamočak.

On ističe da stranka u kampanji mnogo ulaže u kandidate i da bi na neki način trebalo da bude obeštećena ukoliko je pojedinci nakon izbora i osvojenih mandata napuste i pređu u tuđe redove.

– U prethodnom mandatu pojavila se neviđena politička korupcija, koja je naštetila i stranci i građanima, a niko na kraju nije sankcionisan. Zato smo u SDS mišljenja da kandidate, koji su na listama i u koje se ulažu ogromna sredstva, treba obavezati da u slučaju napuštanja SDS obeštete stranku za onaj ulog koji ona daje svakom od kandidata. Većina kandidata se slaže sa tim i sada ostaje da na organima stranke to definišemo. Najvjerovatnije će to biti ugovori koje će ovjeravati notar, kako bi se danas-sutra stranka obeštetila kroz sudski proces. Lično sam pobornik toga, jer bi to bila neka vrsta prevencije političke korupcije – kaže Glamočak.

Roba

On nije želio da govori o ciframa na koje bi se eventualno mogli obavezivati kandidati, ali potvrđuje da se radi o „pozamašnim sumama“.

– Sama prijava stranke za izbore košta više od 70.000 KM, a tu su i mnogi drugi troškovi, koje idu na teret stranke, od propagandnog materijala, medijskog predstavljanja i tome slično. Međutim, imidž stranke je najveća vrijednost koju svaki pojedinac ponese, jer kada bi išao samostalno, pitanje je da li bi osvojio mandat i imao težinu kakvu ima kada je kandidovan ispred jake stranke. Zato i stranka treba da dobije neku vrstu odštete. U svemu ovome bitno je da postoji mogućnost sudskog spora i da onaj ko uradi ono što su radili pojedinci iz SDS u prethodnom mandatu u aferi „Papci“ bar prođe sudsku proceduru. Ovu materiju bi trebalo regulisati zakonom, da to ne mora da radi nijedna politička stranka, ali nažalost imamo zakonodavstvo kakvo imamo, pa se stranke moraju same snalaziti. Politika je postala biznis, a političari roba – ističe Glamočak.

Zakon tržišta

Istovremeno, politički analitičar i viši asistent na Fakultetu političkih nauka u Banjaluci Borislav Vukojević smatra ovakvu praksu čistim apsurdom.

– Ako posmatramo demokratski, potpuno je besmisleno bilo kakvo vezivanje ugovorima kandidata za stranku, jer poslanici odgovaraju narodu, a ne strankama. Očigledno je da oni politiku posmatraju kao biznis, čime je izlažu ruglu. Jer, kandidati ne bi trebalo da budu posmatrani na način da njima partija nešto daje, nego da kandidat daje narodu. S obzirom na okolnosti u kojima politika trenutno deluje, to mi nije nikakvo iznenađenje. Sve se svodi na pojedinačne interese koji su svojstveni privatnom biznisu. Međutim, nebitan je bilo kakav ugovor, kada su pare u igri, jer uvijek postoji neko ko može da da više – zaključuje Vukojević.

SDS nije usamljen

Praksu potpisivanja ugovora sa kandidatima među prvima je uvela SDP BiH. Ta stranka je čak dobila i nekoliko sudskih sporova protiv svojih članova koji su je u međuvremenu napustili.

U SNSD su ranije potvrdili da potpisuju blanko izjave o vjernosti partiji, ali da nikada nisu potpisivali izjave o plaćanju odštete u slučaju napuštanja stranke.

Uoči izbora 2014. i SDA je uvela praksu potpisivanja ugovora sa svojim kandidatima radi zaštite na sudu.