Domaćin Miladin Stojanović iz Suvog Polja kaže da peku rakiju za buduća pokoljenja, za svoju djecu i unučiće, i to svake godine kada se nađe dobra šljiva požegača, koju nabavlja na Majevici. Pokazala se dobro, po jednom kazanu “baca” 12 do 13 litara.

Za pravog domaćina, pečenje rakije, nije samo puki posao, koji se odradi na brzinu, to je tradicija koja se uči, čuva i prenosi na mlađa pokoljenja…  

Željko Stojanović pamti da je još kao dječak pekao rakiju sa svojim djedom i ocem, a danas peče rakiju za svoje sinove.

“Kada se prvi sin rodio ostavili smo jedno bure rakije, a sada pečemo za drugog sina”, priča Željko Stojanović. 

Nakon što se pristavi "vesela mašina", a u kacama, uzavrela šljiva nestrpljivo čeka da dotakne dno kazana, domaćini vode brigu o vatri, kako bi što prije kom prešao  u alkoholnu paru, koju će na posljetku hladna voda ohladiti i pretvoriti u rakiju.

“Iz dva kazana vadimo što više patoku, do nekih 30 stepeni, onda sve to sastavljamo u treći kazan, sa još malo komine, i onda na kraju vadimo rakiju na 44 – 45 stepeni”, objašnjava domaćin Miladin Stojanović.

Željko Stojanović dodaje da je u komu šljiva bila dvadeset i neki dan, zatim se pretvorila u širu, a važno je da se dobro promiješa dok se ne stavi novi kazan. 

Dok se rakija peče, valja se nešto i prezalogajit’, a uz hranu i koju čašicu rakije što grije grlo, neminovno je druženje uz vatru i kazan, do kasno u noć. Gosti se ne pozivaju, jer svako ko voli pečenje šljivovice je dobro došao.

“Rakija je dobra, jačinom, izgledom, čistoćom”, poručuje Boro Ristić.

A  Miladin Stojanović dodaje: “Ko želi nek dođe da proba”!

U prošlosti, nije bilo kuće, da nije imala šljivik,  jer svaki njegov dobar rod, donosio je siguran novac domaćinstvu. Danas, iako tehnologija napreduje brzo, još uvijek se  u našim krajevima  primjenjuje isti postupak pečenja rakije, onako, kako su to radili naši preci.