Kultura
17.04.2022.
08:25
Ispovijest Aleksandra Berčeka o djetinjstvu "Bili smo teška sirotinja, a ja neuhranjen"
Izvor: srpskainfo
0
Podijeli
Naš proslavljeni glumac Aleksandar Berček rijetko daje intervjue, ali je svojevremeno govorio o svom teškom djetinjstvu, roditeljima, kolegama i pozorištu.
Mene su kad sam bio mali roditelji samo trebali da nahrane i obuku. Poslije sam shvatio da sve moram sam. Kada sam došao 1969. u Beograd sam se osamostalio. To je bilo neko sretno vrijeme pa su bile stipendije. Ja sam imao tri – pričao je Aleksandar Berček.
– Ja sam poslije druge godine, doduše radio sam i jedan film, kupio polovnog fiću. Dotjeram ga kući a moj otac koga su zvali Lala milicajac kaže:
“Čime si ovo došao?”
“Autom”.
“Čiji je ovo auto?”
“Moj”.
“A ne može to tako.”
I sjede na bicikl i ode u miliciju da me prijavi. Dođu dva policajca koje znam naši prijatelji. Ali sve je bilo službeno.
– Druže saobraćajnu pokaži…
Kažu mom ocu:
– Lalo, njegov je lijepo piše ovdje.
– Eto, a ja ni bicikl nisam uspio da kupim a on student, ne znam ni šta studira.
Tada je počeo sam da zarađuje, a prije toga je, zbog siromaštva bio neuhranjeni dječak koji ni u školu nije mogao da se upiše. Iako je kasnije uspijevao da se snađe i zaradi novac u mladosti mu nije bilo lako. Zbog siromaštva je bio neuhranjen, a zbog neuhranjenosti nije mogao da se upiše u vojnu šoklu.
– Pošto smo bili teška sirotinja, a sirotinja ide u vojne škole ja se prijavim tamo. Dva puta sam se prijavljivao i dva puta me odbiju zbog neuhranjenosti. Doduše tamo su na tim pregledima bili pedagozi i psiholozi možda su procijenili koliko bih bio poslušan pa me nisu primili. Elem, takmičio sam se u recitovanju u Žablju. Govorio sam Jesenjina i tu me publika iznijela na rukama. Poslije sam bio u Plani i tu uzmem treće mjesto – priča Aleksandar, prenosi Blic.
– Ja sam poslije druge godine, doduše radio sam i jedan film, kupio polovnog fiću. Dotjeram ga kući a moj otac koga su zvali Lala milicajac kaže:
“Čime si ovo došao?”
“Autom”.
“Čiji je ovo auto?”
“Moj”.
“A ne može to tako.”
I sjede na bicikl i ode u miliciju da me prijavi. Dođu dva policajca koje znam naši prijatelji. Ali sve je bilo službeno.
– Druže saobraćajnu pokaži…
Kažu mom ocu:
– Lalo, njegov je lijepo piše ovdje.
– Eto, a ja ni bicikl nisam uspio da kupim a on student, ne znam ni šta studira.
Tada je počeo sam da zarađuje, a prije toga je, zbog siromaštva bio neuhranjeni dječak koji ni u školu nije mogao da se upiše. Iako je kasnije uspijevao da se snađe i zaradi novac u mladosti mu nije bilo lako. Zbog siromaštva je bio neuhranjen, a zbog neuhranjenosti nije mogao da se upiše u vojnu šoklu.
– Pošto smo bili teška sirotinja, a sirotinja ide u vojne škole ja se prijavim tamo. Dva puta sam se prijavljivao i dva puta me odbiju zbog neuhranjenosti. Doduše tamo su na tim pregledima bili pedagozi i psiholozi možda su procijenili koliko bih bio poslušan pa me nisu primili. Elem, takmičio sam se u recitovanju u Žablju. Govorio sam Jesenjina i tu me publika iznijela na rukama. Poslije sam bio u Plani i tu uzmem treće mjesto – priča Aleksandar, prenosi Blic.