Koliko je u današnje, savremeno doba rasprostranjeno zlostavljanje muškaraca od strane žena u odnosu na uobičajenu obrnutu sliku odnosa muškarac – žena, kada je žena najčešće u ulozi žrtve, kao i o samom pojmu zlostavljanja psihoterapeut Dr Zoran Milivojević za portal InfoBijeljina kaže:

Kada je u pitanju zlostavljanje ja pravim veliku razliku između pozicije deteta i pozicije odrasle osobe. Malo dete je zavisno od svojih roditelja i kada ga neko od njih zlostavlja, ono nema izbora jer je zavisno od istog tog roditelja. Zato na svaki signal da je dete zlostavljano se treba umešati i videti šta se tu zasita događa. Međutim, odrasla osoba nije zavisna od druge odrasle osobe. To znači da ako joj se ne sviđa u nekom odnosu, da može da ode iz tog odnosa, da ga napusti. Ako je neko u nekom odnosu u kojem ga neko zlostavlja, a ima mogućnost da ode, napusti taj odnos, to za mene više nije pravo zlostavljanje već je izbor osobe koja ga trpi.

Koja je elementarna razlika između psihičkog zlostavljanja žena od strane muškaraca i obrnute situacije – zlostavljanja muškaraca od strane žena, zašto ljudi trpe nasilje i kako se ove pojave tretiraju u društvu?

Raznorazne nevladine organizacije koje se bave zaštitom žena od muškaraca čine dobro delo jer ukazuju na postojanje ovog problema. Ali mislim da imaju nekoliko slabosti u pristupu. Glavna je što žene tretiraju kao da su mala deca koja nisu u stanju da se sama zaštite. Takav stav im se isplati jer ako neko nije u stanju sam da se zaštiti, onda mu treba spasilac u vidu upravo tih organizacija i sistema. Mnogo je važnije da žene koje su žrtve nasilja imaju gde da odu, što im ekonomski omogućuje izbor. Kada su muškarci u pitanju, njih sistem tetira ne kao decu, već kao odrasle koji su samo odgovorni za sebe u šta spada i sposobnost da se sami zaštite. 

Zašto bi neki muškarac trpio da ga neka žena zlostavlja? 

Muškarac je najčešće u unutrašnjem konfliktu da će, ako ode iz tog odnosa, izgubiti nešto što mu je važno. I zato ljudi trpe zlostavljanje, ali to je njihova odluka.

Na koji način i kojim sredstvima žene najčešće postavljaju muškarca u ulogu “žrtve”?

Za razliku od muškaraca koji kao fizički jači pol često postaju fizički nasilni i fizički maltretiraju žene, zastrašuju ih pretnjama fizičkog nasilja, žene kao fizički slabiji pol, koriste svoju inteligenciju i socijalne veštine da bi se otarasile nekog muškarca ili da bi mu se osvetile.

Koje su to najčešće situacije u kojima žene dolaze u mogućnost da zlostavljaju muškarce? 

Našim ljudima je čudno da žena koja je nadređena može da seksualno uznemirava i zlostavlja podređenog muškarca, i zato se zagonetno smeškaju. To je zato što uvek zamišljamo da je ona neka lepotica. Ali zamislimo da nije, da se zaljubila u podređenog kome se ona uopšte ne sviđa. On je tada u nepovoljnoj situaciji da može da izgubi posao ili bude na drugi način kažnjen ako je odbije, a oseća odvratnost prema njoj. Dakle, ona zloupotrebljava svoj autoritet šefa i svojom položajem i ulogom ucenjuje tog muškarca. Pri tome ona uopšte ne mora da izgovori ucenu jer ona postoji iz same strukture date situacije. Ali odrasla osoba nije zavisna kao malo dete, tako da on uvek može da ode iz tog odnosa, preduzeća, da podnese tužbu i slično. Dakle, osoba je žrtva samo ako se odriče svog izbora.

Druga situacija je takva kada nekog muškarca izdržava žena. On tada, da ne bi izgubio status i privilegije koje ima, može svašta da trpi. Ali i ovde kao i u prethodnom slučaju, on je taj ko je pristao da je manje zlo da trpi zlostavljanje. Ako on može da ode, onda za mene nije žrtva, već neko ko je pristao na takav odnos.

Da li žene zloupotrebljavaju  društvene mehanizme koji su stvoreni kako bi ih štitili kao fizički slabiji pol i u kojim okolnostima najčešće to čine?

Da, to su najčešće razvodi i borba za starateljstvo nad zajedničkom decom.

Ljudi, uključujući i stručnjake, policiju, psihologe, socijalne službe, pravnike, skloni su da poveruju lažnim ženskim izjavama da su maltretirane. Pri tome jeste tačno da su žene u velikoj većini žrtve fizičkog nasilja muškaraca, ali je jasno da postoje i lažne prijave, a to je ono o čemu govorim. U tom slučaju žena predstavljajući sebe lažno i manipulativno kao žrtvu, a muškarca, bivšeg partnera, kao nasilnika, u stvari ulazi u ulogu onoga ko zlostavlja muškarca i od njega čini žrtvu.

Kada treća strana koja bi trebalo da prosudi i zauzme stav koji je u interesu deteta oko koga se vodi spor, poveruje ženi koja je lažno optužila – tek tada muškarac postaje prava žrtva te žene i sistema. 

Nastaje kategorija “sumnja na zlostavljanje” u kojoj ceo sistem polazi od pretpostavke: A šta ako je to istina, i odlučuje da će prihvatiti onu verziju u kojoj je manja šteta za slabiju stranu. To znači da je sistem mnogo više sklon da poveruje onome ko traži zaštitu, nego onome ko dokazuje da nije kriv, što ga čini nedovoljno otpornim za manipulacije.

Inače, ono što treba znati da je logika sumnje takva da ne možete dokazati da nešto niste uradili. Logika dokazivanja je takva da možete dokazati samo da je neko nešto uradio, a ne da nije. I zato je pravna tradicija na sudu da se nekome dokazuje da je on nešto loše uradio, a ne da je težina dokazivanja na optuženom koji treba da dokaže da ništa nije uradio jer je to često nemoguće dokazati. A upravo u ovim slučajevima u kojima je muškarac optužen da je nasilnik veoma teško dokazati da nije, ako zaista nije. I pošto se nije dokazalo da je zlostavljao, a nije se dokazalo ni da nije, ostaje “sumnja na zlostavljanje” što čini da socijalni sistem još dugo drži muškarca na nišanu, što ga čini sklonim daljim manipulacijama na štetu tog muškarca.

Kakav je “status” muškarca u odnosu na ženu kada je riječ o porodičnom nasilju? 

U Sloveniji je primećeno da je poslednjih godina došlo do porasta da roditelji koji se razvode optužuju jedno drugo da seksualno zlostavlja zajedničko dete. I naravno, u većini slučajeva su upravo muškarci za to optuženi, a socijalni sistem mora, kada postoji sumnja, da zaštiti dete kao da se zlostavljanje zaista dogodilo. A to narušava odnos deteta i oca jer su im ograničeni kontakti stavljeni pod strogi nadzor. Poznajem slučajeve očeva koji i po dve godine nisu imali normalan kontakt sa detetom. Šta im vredi kada za neko vreme otpužba bude odbačena na sudu, kada su propustili važne godine u razvoju vlastitog deteta. 

Tome treba dodati i “trovanje deteta” kada majka, često uz pomoć svoje rodbine, kod deteta izgrađuje prezir i mržnju prema ocu. A kada u tome uspe, dete je najverovatnije izgubljeno za datog oca – njihov odnos ljubavi je uništen.

Dakle, ne mislim da su žene te koje psihički zlostavljaju muškarce, već da zloupotrebljavaju sistemska rešenja koja su stvorena kako bi ih zaštitila, tako da je sistem taj, koji u imenu žena, zlostavlja one muškarce koji su nepravedno i lažno optuženi.

Piše: Snežana Milošević