Platonov mit o ostrvu koje su potopili bogovi širio se vekovima. Međutim, mnogi su pomislili da je ovo neobično ostrvo zaista postojalo, što je brojne stručnjake podstaklo da krenu u potragu za Atlantidom. Da li je Atlantida deo današnjeg ostrva Santorini ili ne? Širom sveta postoji dosta priča sličnih ovoj o Atlantidi, ali ispostavilo se da su neke od njih zaista istinite.

Atlantida nije jedino mitsko ostrvo koje se izgubilo u talasima mora. Širom sveta, raspredale su se legende o čudesnim gradovima koje je Zemlja progutala, a gotovo nas sve one čine skeptičnima. Bez razloga, čini se, jer stručnjaci objašnjavaju da su neke od ovih legendi inspirisane istinitim događajima.

“Mitovi su većinom utemeljeni na nekim događajima koji su imali katastrofalan uticaj na čovečanstvo”, rekao je arheolog Brus Mas. Istog mišljenja je i geolog Patrik Nan, uprkos svom stavu da je priča o Atlantidi nesumnjivo samo to – priča. Srećom, mnoge legende neće ostati samo na tome jer uz pomoć geomitologije naučnici danas pokušavaju da otkriju istinu o geološkim događajima koji su potkrepljeni mitovima. Tako su analizom geomitova uspeli da otkriju vreme kada je došlo do erupcije vulkana Nabukeleva na Fidžiju.

Mogu li talasi da sakriju ostrva?

Kada je Nan čuo priču o izgubljenom ostrvu Teonimanu u arhipelagu Solomonova ostrva, odmah je bio intrigiran jer ono nije bilo ni planinski kraj, ni nizak atol, ni koralno ostrvo. Moru nije bilo lako da ga tek tako ispere, pa ipak – ono je nestalo.

Legenda o Teonimanuu veoma je poznata u ovom delu sveta. Po njoj, Roraimenu, prevareni suprug žene po imenu Sovetau, razbesneo se nakon što je ona pobegla na ostrvo Teonimanu sa svojim ljubavnikom. On je došao do kletve koja mu je pomogla da za svoj kanu zakači talase: četiri talasa s prednje i četiri sa zadnje strane kanua. Kada je stigao na ostrvo, zasadio je dve stabljike biljke taro i vratio se kući. Po njegovoj kletvi, talasi je trebalo da progutaju ostrvo Teonimanu kada iz ovih biljaka nikne lišće. Legenda o nestanu ostrva Teonimanu obično se završava epizodom u kojoj Roraimenu s vrha planine posmatra kako more guta ostrvo na koje je njegova neverna supruga pobegla.

Nan i njegove kolege smatraju da je uzrok nestanka ostrva Teonimanu snažan podzemni zemljotres. Nakon što su temelji uzdrmani, ostrvo je naglo tonulo, što je dovelo do snažnih cunamija.

Međutim, interpretirajući slične mitove, Nan je došao do zaključka da nije došlo do gubitka ostrva u bukvalnom smislu, već do gubitka onih populacija koji su živeli na njima. Iako postoji skepticizam o mogućnosti da ostrvo može nestati tako što „sklizne“ u more kao što Nan smatra da se dogodilo s Teonimanuom, istraživanja su pokazala da su u toj regiji postojala potopljena ostrva, što dokazuju brojne pronađene krhotine.

Gradovi nestali pod talasima

I u hinduističkim epovima Mahabharati i Ramajani opisana su mesta koja su nestala pod talasima. U Mahabharati se opisuje nestanak grada Dvarake nakon što je Krišna to poželeo. Iako se dugo verovalo da je reč samo o još jednom mističnom kraljevstvu, 1963. godine, arheološka istraživanja su otkrila ostatke drevnog grada u dubini mora u Indijskom zalivu.

Topljenje lednika

Slične priče postoje i o gradovima Pompahuru i Mahabalipuramu, čije su ruševine pronađene nakon cunamija u Indijskom okeanu 2004. godine.

Nan tvrdi jeste to da nije samo cunami uzrok potapanja ovih gradova, nego smatra da je i za to krivo topljenje lednika, koje je doprinelo porastu nivoa vode, pri čemu su cunamiji samo "dovršili posao". U saradnji s Nanom, Nikolas Rajd s Univerziteta "Nova Engleska" u Australiji, tragao je za pričama Aboridžina u kojima se opisuje vreme kada je nivo mora bio niži nego danas. Naišli su na podatke da oni pejžaži koji su bili potopljeni nikada nisu pronađeni.

Pamćenje

“Ljudi bi trebalo da pamte, da usvajaju priče svojih očeva, deda i daljih generacija kako bi bili svesni toga da do takvih geoloških promena zaista dolazi.”

Nakon što su povetali svaku od ovih priča s geološkim događajem koji je u njoj opisan, naučnici su izrazili verovanje da su neke od njih stare od 7.000 do 10.000 godina.

“Ako kažemo 10.000 godina, mislimo na 400 generacija među kojima se priča prenosi”, rekao je Rajd.

Iako neki naučnici tvrde da priče nastale u poslednjih 800 godina moraju biti zapisane kako ne bi izgubile smisao, Rajd smatra da ukoliko se će priče, ako se prenose s generacije na generaciju biti samo oblikovane, ali će zadržati smisao.

“Te priče opisuje vreme kada se nivo mora podigao preplavljujući kontinentalni greben, te su ljudili izgubili zemlju na kojoj su prethodno živeli. One opisuje nekadašnje stanje stvari i zanimljivo je što se mogu čuti još i danas”, rekao je Rajd.