Gojku i Petru Đuriću iz Bijeljine propada pola miliona KM u Bobar banci?
Petar Đurić i njegov sin Gojko, koji je u region stekao nadimak “Dečak Hrabrost”, jer je sa osam godina preuzeo brigu o teško bolesnom ocu nakon što ih je napustila majka i supruga, trvde da bi mogli da ostanu bez oko pola miliona KM u Bobar banci, koja j
– Koliko znam, oko 500 000 KM na moje ime je propalo tamo. A i sam ne znam koliko je tamo para bilo na Gojka. Otkud znam hoće li se išta od tih para vratiti. Živim u nadi da će se vratiti, ali ne znam o tome ništa. A što se tiče nas, ima se novca još malo – tvrdi Petar Đurić (56) za SrpskaCafe, ne navodeći da li se radi o novcu, dobijenom u brojnim humanitarnim akcijama, organizovanim 2013. godine i kasnije.
Ovaj stanovnik mesta Ljeljenča kod Bijeljine kaže da levu nogu nije zaliječio, te da mu je dosadilo da obilazi bolnice i doktore.
– Ništa se ne popravlja. I dalje je teško stanje. Doktori kažu da se tu ne može ništa učiniti, iako neće biti amputacije noge – kaže Đurić, kome bolesna noga ne daje mogućnost da bilo šta radi i zaradi.
On navodi da danas žive daleko od medijske i javne pompe koju su pre četiri godine proživljavali i koja im je, ipak, na kraju donela život dostojan čoveka.
– Više nam ne dolazi toliko ljudi – priča Đurić.
Njegov, sada trinestogodišnji, sin Gojko ističe da dobro uči i da je 6. razred Osnovne škole “Knez Ivo od Semberije”.
- Treniram tekvondo i sada sam plavi pojas. A što se tiče oca, noga ga i dalje često boli. Ponekad ne može da zaspi… – otkriva Gojko za naš i dodaje da nije odustao od namere da postane policajac.
Podsećamo, Petru i Gojku Đuriću su, nakon što je o njima 2013. godine objavljena potresna medijska priča, pomogli brojni humani ljudi, preduzeća, gradske vlasti, institucije… Tako su Đurići iz kuće starije od 40 godina, koja je prokišnjavala i nije imala kupatilo, u decembru pomenute godine uselili u novu, koja ima 75 metara kvadratnih i garažu.
Petar je i dalje nezaposleni demobilisani borac Vojske RS i višestruki davalac krvi. Jula 2012. godine doživeo je tešku povredu noge sekući drva u šumi. Posle je ostao prikovan za krevet ne mogavši da radi i obezbedi dostojan život porodici. Zbog toga su sve obaveze poput kuvanja, pranja veša, loženja vatre i slično pale na nejakog Gojka koga je u to vreme napustila majka.
Upravo taj podvig i iskrene suze dečaka ganuli su naše ljude iz zemlje i inostranstva koji su Đurićima donosili različitu pomoć, od novca, hrane, obuće, odeće i igračaka, do komada bele tehnike, drva za zimu, građevinskog materijala pa i jednog traktora, laptopa i automobila.