- Ha, ha, ha... Gojko ima curu, tj. dve cure. I da kucnem u drvo, dobro uči. Sada je četvrti razred lokalne osnovne škole i ima sve petice uz poneku četvorku. Računa da jednom postane policajac. Uporno se toga drži. Evo malopre je otišao u školu - otkriva Petar Đurić za Press i dodaje da je mali junak nedavno proslavio svoj deveti rođendan.

- Tačnije, 18. marta. Dobio je koječega, od tetke majicu i ranac, od mene cipele i jaknu... Ma samo neka je živ i zdrav - ističe Đurić.

S druge strane, Pero i dalje ima velike zdravstvene probleme s levom nogom koju, kaže, nikako da izleči.

Otok i rane

- Od onoga što je najsvežije u tom pogledu, rekao bih da sam bio u Tesliću kod jedne žene koja mi je dala mast na biljnoj bazi. Mnogo mi je bolje i time sada mažem nogu. Iako sam skinuo fiksatore, moj najveći problem su otok i rane. Dakle, mogu hodati, ali samo pomalo s jednom štakom. Sada čekam maj kada bi trebalo opet da idem u Beograd na Institut za ortopedske i hirurške bolesti na Banjici, gde su mi ranije mnogo pomogli. Dug je put do izečenja, ali boriću se da je potpuno oporavim pa da mogu normalno da se krećem, radim i zaradim - nada se Petar, koji na nozi oseti svaku promenu vremena.

- Kada je kiša, zbog bolova preležim celi dan u krevetu. Kada me ne boli, nađem vremena da se prošetam, družim... Ako nisam sposoban za kućne poslove, pomažu nam moj brat i sestra, a taj automobil koji smo dobili ne vozim, jer još nisam sposoban da polažem vozački. Voze me drugi po potrebi. Inače, taj auto, kad već pitate, ne čeka Gojka kad poraste. On će to sam sebi kupiti kada se zaposli, jer ga vaspitavam da se snalazi u životu, da bude čovek i radnik što već sada uveliko jeste - objašnjava naš sagovornik.

Kako god, Đurići danas žive daleko od medijske i javne pompe koju su nekada proživljavali i koja im je, ipak, na kraju donela život dostojan čoveka.

Ništa im ne fali

- Više nam ne dolazi toliko ljudi. Nema ni onih svakodnevnih poziva telefonom. Sada je sve po starom i to je jedna normalna stvar. Naravno, nema šta nismo dobili od tih dobrih i humanih ljudi, preduzeća, grada Bijeljina i drugih kojima ćemo biti zahvalni dok smo živi, a posebno zbog ove nove kuće u kojoj živimo od decembra 2013. Za razliku od ove koja ima 75 metara kvadratnih i garažu, u onoj staroj preko 40 godina, koja je prokišnjavala, nismo imali ni vodu ni kupatilo. Ma ništa nam više ne fali - ističe Petar.

Podsećamo, hrabri otac i sin su ranijih godina prolazili pravu životnu golgotu nakon što je Petar, nezaposleni demobilisani borac Vojske RS i višestruki davalac krvi, u julu 2012. doživeo tešku povredu noge sekući drva u šumi. Posle je ostao prikovan za krevet ne mogavši da radi za nadnicu i obezbedi dostojan život porodici, pa su sve obaveze, poput kuvanja, pranja veša, loženja vatre i ostalog, pale na nejakog Gojka, koga je, da sve bude gore, pre pet godina napustila majka. Upravo taj podvig, pa i iskrene suze dečaka-heroja, ganuli su naše ljude iz zemlje i inostranstva, koji su Đurićima tada donosili pomoć, od novca, hrane, obuće, odeće i igračaka do komada bele tehnike, drva za zimu, građevinskog materijala, pa i jednog traktora, laptopa i automobila.