U egzotične životinje spadaju sve one koje se prirodno rađaju i žive na udaljenijim delovima globusa, pa među njima ima već odavno uobičajenih kućnih ljubimaca kao što su papagaji, kornjače ili neke vrste gmizavaca, ali i onih za koje je neobično, ali ne i nelegalno, videti ih u nečijem domu, kao što su neke vrste divljih mačaka ili tarantule.

Kupovina egzotičnog ljubimca nije jednostavna odluka. Ne samo da postoji veliki rizik od toga kako će se divlja životinja uklopiti u život sa čovekom ili mogućih bolesti, već je i kupac egzotičnih ljubimaca često u opasnosti da postane učesnik nelegalne trgovine. Naime, dok divlje životinje u zoološke vrtove stižu u većoj ili manjoj meri na kontrolisane načine, rađaju se i odgajaju u zatočeništvu, budući kućni ljubimci se često odvode iz divljine i nelegalno prodaju.

Međutim, sve te rizike prevazilazi čovekova želja da pored sebe ima neobičnu životinju koja će izazivati divljenje, što nije trenutak mode već kroz različite oblike traje već vekovima. Neke od prvih egzotičnih životinja Evropljani su upoznali čitajući biblijske tekstove a kasnije i putopise iz dalekih i nepoznatih predela. Pokušavali su da svoje utiske o neviđenim životinjama prenesu drugima kroz crtež, a često su u njima prenosili i simbolična značenja koja su im dodelili, kao i osećanja straha ili divljenja. 

Prve menažerije 

U srednjem veku nastaju prve menažerije, koje su u posedu vladara, a najznačajnije mesto u njima zauzimaju egzotične životinje. Često se trenutak dolaska životinja u menažeriju poklapao sa prvim zvaničnim opisom te vrste. Jedna od prvih ovakvih kolekcija nalazila se u Engleskoj, na samom početku 13. veka, a životinjama neobičnim za Evropu mogao se hvaliti kralj Jovan bez zemlje. U isto vreme u današnjoj Italiji, car Svetog rimskog carstva, Fridrih Drugi, ponosio se svojom životinjskom kolekcijom koju su između ostalog činili lavovi, slon, beli medved, majmuni i kamile, a car je najveće interesovanje gajio prema pticama o kojima je i pisao.

Tradicija menažerija se širom Evrope nastavlja sve do 19. veka. Vladari se nadmeću u broju retkih i neobičnih životinja, one simbolišu moć i ugled, a često postaju i pokloni uz koje se uvek vezuje i diplomatski gest. Vladari su impresivnim kolekcijama želeli da pokažu kolika je njihova moć kada su čak i divlje životinje u njihovoj vlasti, a kolonizaciju drugih kontinenata pratilo je i odvođenje životinja u vladarske rezidencije gde će ova egzotična bića pokazati ko je vladar predela iz kojih su dovedena.

Neke od ovih menažerija bile su otvorene za širu javnost, uz kupovinu ulaznice, a u Engleskoj su posetioci ulaz mogli da plate i domaćom životinjom koja će poslužiti kao hrana lavovima. Egzotične životinje su privlačile veliku pažnju, a Šekspir je zapisao da bi ”Englezi pre platili da gledaju obojene ribe nego što bi pomogli prosjaku”.

Početkom 16. veka svoju menažeriju je imao i papa Leo X. Svoje mesto u Vatikanu pronašle su tropske ptice, lavovi, leopardi, majmuni i jedan slon. Međutim, Leo X nije bio prvi papa sa ovakvim interesovanjima. Dva veka ranije u Avinjonu je papa Benedikt XIII imao nojeve i kuću lavova.

Centri egzotike i novina u Evropi 15 i 16. veka, Španija i Portugalija, bile su i sedište velikog broja egzotičnih životinja koje su dovođene sa svake novootkrivene obale. Može se samo pretpostaviti kolika je vrednost bila onih do tada neviđenih. Tako retke i vredne poklone vladari su razmenjivali, a na rodbinske veze u nabavci životinja najviše su se oslanjali Habzburgovci. Kada je Katarina od Austrije, udajom za Džona III, postala portugalska kraljica, posebnu pažnju je posvećivala menažeriji i životinjama iz Afrike, Azije i Brazila uživajući u činjenici da je kroz njih uspela da prisvoji deo ovih predela. Posebno su je volela papagaje i trudila se da svojim rođacima ili drugim vladarima pokoloni one koji govore.

Carska Rusija je takođe mogla da se pohvali svojim menažerijama, a Ivan Grozni je od engleske kraljevske porodice dobio prve lavove koji su viđeni u ovoj carevini. Vek kasnije car Aleksej Mihailovič je u Ismailovu osnovao svoju kolekciju životinja koja je postojala sve dok se nije 1812. godine Napoleon približio Moskvi što je dovelo do zapostavljanja menažerije. Kolekcije divljih životinja, među kojima je bilo i egzotičnih, bile su karakteristične i za Sankt Peterburg, a posebnu pažnju je privlačio ”dovrac slonova” odakle su ove životinje vodili na Nevu današnjim Suvorov Prospektom, koji se tada nazivao Putem Slonova.

Versajski dvorac je takođe imao svoju menažeriju, a dok su ptice i manje životinje šetale slobodno po dvorskom posedu, iza zidova su se čuvali lavovi i ostale velike životinje namenjene borbama. Nakon Francuske revolucije, ovo će biti jedna od prvih menažerija koje su pretvorene u moderne zoološke vrtove sa sasvim drugačijom namenom.

Zaljubljeni u žirafu  

Zoološki vrtovi će se sve ređe biti svojina vladara, biće sve otvoreniji za posetioce, a osnovni cilj neće biti hvalisanje lepim i neobičnim životinjama koliko upoznavanje novih vrsta, edukacija i razvoj nauke, sve dok u 20. veku zoološki vrtovi ne dobiju i ulogu u očuvanju ugroženih vrsta. Početkom 19. veka menažerije polako nestaju, a životinje se šalju u prve zoološke vrtove (kao što je bio slučaj u Londonu 1828. godine), versajska menažerija postaje prirodnjački muzej otvoren za javnost, a u okviru bečke palate Šenbrun na mestu nekadašnje menažerije izrasta zoološki vrt, koji se danas smatra najstarijim na svetu jer nije menjao svoje mesto od 1752. godine.

Dok je Marija Terezija bila zauzeta državnim poslovima, njenog supruga Franca I više je zanimala kolekcija životinja, koja je na početku bila privatnog karaktera, ali ja kasnije otvorena za javnost i to najpre ”za pristojno obučene”. Franc I je sam izdvajao novac za troškove održavanja, a i kasniji vladari su gajili interesovanje prema ovom mestu na koje su stalno dovođene nove životinje.

Iako su od 19. veka zoološki vrtovi služili nauci i narodu više nego vladarima, stara diplomatska tradicija razmene egzotičnih životinja nije tako lako nestala. Prve tri žirafe u Evropi bile su pokloni Muhameda Alije Paše, otomanskog vladara Egipta, a poslate su u London, Pariz i Beč kako bi vladari ovih zemalja prestali da podržvaju Grčku u borbi protiv Otomanskog carstva. Najpoznatija među njima bila je Zarafa koja  je u Marsej stigla 1826. godine a na putu do Pariza bila gost u više francuskih gradova i u svakom privlačila neverovatan broj građana.

Nazvana  je po arapskoj reči za žirafu koja u isto vreme znači i ”šarmantna”, ”dopadljiva” što je zaista i bila. Osmina populacije Pariza došla je da vidi ovu elegantnu životinju koja je do tada samo zamišljana. Postala je inspiracija slikarima, pesnicima, kompozitorima, a priču o njoj je napisao i sam Balzak. Dame su želele garderobu sa takvim šarama, a proizvođači nameštaja i posuđa nisu mogli da postignu da naprave tražene količne predmeta čiji izgled podseća na Zarafu.

Međutim, planovi otomanskog vladara nisu bili plodonosni jer u svojoj zaljubljenosti u žirafu, Pariz je zaboravio na motiv njenog dolaska. Ipak, više izenanđuje činjenica da je posle nekoliko godina zaboravio i na samu Zarafu koja je sve ređe posećivana. Nakon smrti, ipak je preparirana kako bi građani mogli i dalje da je posmatraju, a danas se nalazi u muzeju La Rošel.