Simaniću je, podsjećamo, odstranjen bubreg u Manili tokom Svjetskog prvenstva, nakon što je dobio udarac laktom.

 

"Izašao je na kućni oporavak. Završna testiranja su obavljena, u dobrom je stanju i nadam se da će ceo njegov oporavak ići uzlaznom putanjom, te da će na kraju uspeti da se vrati sportu, što bi bilo divno. Postoje optimistički podaci o funkciji drugog bubrega, a Boriša je zdrav, mlad i jak čovek. Svi njegovi mehanizmi koji su neophodni za oporavak u punom su kapacitetu, zato i jesam optimista da će prebroditi sve ovo", rekao je dr Radovanović.

 

On takođe dodaje:

 

"Igrači su želeli da mu pomognu na bilo koji način, na kraju su našli najbolji način – da mu igrama donesu sreću i veru u budućnost i povratak u sport. S druge strane, Boriša je želeo da pozitivnom energijom i velikom istrajnošću utiče na ostatak tima da ostvare uspeh. Zajedno su ga ostvarili".

 

Na početnom snimku nije djelovalo da je povreda toliko ozbiljna, tj. da udarac nije toliko ozbiljan.

 

"Težina povrede govori o silini udarca. Bio je tu splet okolnosti – pozicija, Borišina tanana građa i ostalo, o tome možemo da spekulišemo, ali udarac je bio snažan, čim je napravio ovakav problem koji se retko viđa, samo u ekstremnim situacijama. Po simptomima u svlačionici sam shvatio da je reč o ozbiljnom krvarenju, a kada je tako, onda se zna da počinje borba s vremenom. Zato smo uradili sve što je bilo potrebno kako bi što pre bio operisan. Vrhunski sport nosi i velike opasnosti, počev od velikih napora kojima su svakodnevno izašli. Rekreativni sport je povoljan za zdravlje, ali vrhunski može da bude i opasan".

 

Dr Radovanović kaže da je broj povreda u NBA porastao u posljednjih sedam godina za oko 20 posto, pa da se u cijelom svijetu košarke sada dešava razmišljanje o tome kako promijeniti pravila da se smanji rizik od povreda.

 

"Kada se desi ovako nešto, onda su obično svi i spremniji da deluju, jer više nije teoretska mogućnost – desilo se".

 

Doktor Radovanović naglašava da je u kontatku sa košarkašima tokom cele sezone.

 

"Moji fizioterapeuti i ja smo u kontaktu s igračima tokom cele godine. Kada se povrede, da čujem kako su… Ja ih zovem ’moji igrači’, zaista brinem za njih i oni to znaju. Razgovor i podrška su važni, koliko god da su oni tamo okruženi pažnjom i glamurom. Poverenje ne može da se kupi, ono mora da se stekne i to je dug proces sa mnogo testova", zaključuje dr Radovanović.