On je za “Blic” rekao da mu to teško pada. Sa ocem je poslednjih godina i dana razgovarao preko Skajpa.

"Videlo se da mu je teško i da je imao jaku želju da me vidi uživo, videlo se to po njemu. Meni je strašno teško što nisam mogao da vidim oca, ali, nažalost, tu ne mogu ništa da promenim", kaže Živojinović.

Po čemu ćete pamtiti svog oca i kako ćete ga se sećati?

- Po njegovoj dobroti to je prva asocijacija, to je čovek koji je bio neverovatno dobar otac pre svega. Bio je veliki ne samo kao otac već kao čovek, razgovore s njim ću pamtiti dok sam živ.

Kako su izgledali ti razgovori?

- Razgovori s njim su uvek bili kratki i konkretni. Znao je kada i šta treba da mi kaže, bio je pravi otac koji je znao kada treba da grdi, a kada da hvali. To su bili muški razgovori, u zavisnosti od teme do teme. Kao što svaki otac zna da vaspitava svoje dete, tako je on mene. Imao je jednu ozbiljnost, suštinu, težinu i blagost koje je sve vreme držao. Nikada mi nije nametao autoritet, vaspitavao je mene i sestru argumentima, a ne lažinim autoritetom. Učio me je svakim danom kako da budem čovek.

Ko je bio stoži, Lula ili Bata?

- Lula je bila stroga, ona je provodila najviše vremena sa nama i normalno da je bila stroža jer je sa malom decom, odnosno nama imala više situacija u kojima je trebalo da interveniše. Oboje su bili sjajni roditelji, srećan sam što su naši roditelji.

Kako je sada Lula?

- Kao i svaka porodica. Lula plače, to su teški trenuci kroz koje prolazimo. Nema tu nekih sada posebnih reči koje bi iskazale našu tugu i bol.