Godina je 1969., 20. jul. Stotine miliona ljudi širom sveta prati najveći poduhvat u istorije civilizacije – sletanje na Mesec. Stotine miliona ljudi prate svaki pokret i reč Nila Armstronga, Baza Oldrina i Majkla Kolinsa, koji će kroz nekoliko minuta ostaviti prvi ljudski trag na Mesecu. Apolo 11 traži dozvolu za sletanje i dobija od Nase rafal uzastopnih “Go!”.

Oseća se kako tenzija u celom svetu raste i kao da je svaki dah koordinisan sa ritmom disanja hrabrih astronauta. Moraju da izvedu „meko sletanje” i da značajno smanje svoju brzinu, inače će se letelica raspasti od udara o površinu. Brzina sletanja mora da bude između 70 i 100 procenata brzine oslobađanja koja važi za Mesec, odnosno najmanje brzine koja je potrebna da bi letelica napustila gravitaciono polje Meseca. Ova brzina iznosi samo 2,38 kilometara na čas!

Letelica se prizemljuje a od astronauta ni reči. Čekanje. Konačno možemo da vidimo kako se noga spušta niz merdevine i Nasa saopštava Armstrongu da ga vidi kako silazi. On odgovara opisujući doživljaj peščanog Mesečevog tla pod nogama i dodaje kako je to mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo. Čuju se skandiranja i aplauzi sa svih strana. Kako je čudno što sve izgleda kao na filmu, ali je ipak stvarno!

Sumnjivo slovo S

Nakon izlaska iz letelice astronauti zabadaju američku zastavu na tlo Meseca. Zastava vijori ponosno u bezvazdušnom prostoru. Naravno, ovo zvuči besmisleno jer je do vijorenja moglo da dođe jedino ukoliko se na nju delovalo nekom silom. Ta činjenica je kasnije dovela do velike sumnje i do nastanka brojnih teorija zavere prema kojima je cela priča sa sletanjem na Mesec zapravo izmišljena i snimana u nekom od brojnih holivudskih studija gde je zbog Zemljine atmosfere i prisutnosti vazduha vijorenje zastave bilo moguće. Predstavnici Nase su kasnije pojavu sa snimka objasnili time što je zastava bila spakovana u tanku cev te je njeno vijorenje nastalo nakon što su je astronauti razvili i pomerali pre nego što su je fiksirali.

Veliki broj teoretičara zavere tvrdio je da senke koje se nalaze na snmiku Meseca zapravo otkrivaju da je snimak lažan. Naime, mnogi su primetili kako senke padaju pod različitim uglovima što je zapravo nemoguće zbog toga što je Sunce jedini izvor svetlosti na Mesecu. Ovo je prema njihovim tvrđenjeima ukazivalo na prisustvo reflektora i snimanje u zatvorenom prostoru. Ipak, ova pojava je opravdana neravnim tlom Meseca i velikim brojem kratera.

Kako bi stigli do Meseca, astronauti su morali da prođu kroz Van Alenov radijacioni pojas koji je posledica postojanja Zemljinog magnetnog polja. Naime, pristalice teorija zavere tvrdile su da bi tolika radijacija ”skuvala” astronaute pri prolasku uprkos tome što je letelica i sa unutrašnje i sa spoljašnje strane bila obložena aluminijumom.  Predstavnici Nase su tvrdili da je to nemoguće jer se astronauti u ovom pojasu nisu zadržavali te je zračenje koje su pretrpeli zanemarljivo.

Na snimku se mogao uočiti jedan kamen sa slovom ”S” koje je teoretičarima zavere predstavljalo bitan dokaz da je neko od montažera scene pogrešio. Kako je slovo na snimku simetrično, tvrđeno je da je gotovo nemoguće da se pojavi na kamenu prirodnim putem. Jedino ovaj argument nije ozbiljno odbranjen već su se predstavnici Nase posle već brojnih napada našalili i rekli kako je tokom razvijanja snimka, fotograf ovo slovo namerno ubacio.

Astronauti su sa sobom nosili kamere koje su imale markere objektiva, odnosno dve presečene linije u obliku krsta koje im pomažu da lakše odrede pravac i naprave bolje snimke. Ovi markeri su vidljivi na svim fotografijama. Pažljivim posmatranjem bilo je moguće videti da se oni nalaze iza mnogih objekata na snimku što je nemoguće.

Pristalice teorije zavere su Nasu optužile za pravljenje rekvizita za snimanje sletanja na Mesec i veštačko ubacivanje linija za markere objektiva u slike. Ipak, naučnici iz Nase su odgovorili kratko i jasno: ”Čak i da smo planirali da napravimo objekte kako bismo lažirali sletanje na Mesec, zar mislite da bismo ubacivali markere objektiva na slike?”

Šest zastava

Od prvog sletanja na Mesec prošlo je skoro pet decenija i na njegovoj površini se, prema istorijskim podacima, nalazi šest američkih zastava koje su ostavljane iza svake od ukupno šest poseta. Nakon brojnih teorija o lažnim sletanjima na Mesec, naučnici su tragajući za istinom došli do ideje da sprovedu istraživanja Meseca sa Zemlje u potrazi za postavljenim zastavama.

Ukoliko su one još uvek tamo, predstavljale bi jasan dokaz čovekove posete. S obzirom da Mesec nema atmosferu, na zastave nije mogla da deluje velika sila i da ih obori. Međutim, pomenute najlonske zastave bi morale da prežive temperaturne razlike između -150 i 212 stepeni Celzijusa, kosmičko UV zračenje, radijaciju i bombardovanje mikrometeora i pravo je pitanje da li su opstale do danas.

Sa površine Zemlje vršena su različita posmatranja, ali kako ne postoji teleskop koji ima toliko veliku razdvojnu moć, ova posmatranja su bila bezuspešna i zastave nisu uočene. Ipak, 2012. godine sve sumnje su otklonjene. Na snimcima koji su stigli sa satelita nazvanog Lunar Reconnaissance Orbiter, koji je snimao mesta sletanja letelica, jasno su se videle senke koje ukazuju na zastave što je dokazalo čovekovo sletanje na Mesec i završilo višedecenijsku raspravu.

Sve zasluge pripisane su aluminijumskim cevima na koje  su zastave bile postavljene. Kako se alumunijum topi tek na temperaturi od 600 stepeni Celzijusa, one su mogle da opstanu do danas i da pokažu da su ”mali koraci za čoveka, a veliki za čovečanstvo” ipak bili koraci na Mesečevom tlu.