U velikom "Savremenom kuvaru" iz 1967. godine navedena je jasna razlika između "srpske" i "turske" kafe, ne samo u služenju već i u pripremi.

"Srpska kafa"

„Staviti u džezvu vodu i šećer i pustiti da provri. Za jednu šoljicu potrebna je šoljica i po vode, kocka šećera i kašičica mljevene kafe. Kad voda provri, odliti malo u šoljicu ili drugo lonče, zakuvati kafu, pa vratiti džezvu na vatru da kafa napravi ključ, odnosno, samo da se podigne, ništa više. Usuti odlivenu vodu, ostaviti kafu minut-dva da ‘stane’, a zatim je razliti u šoljice i služiti.“

"Turska kafa"

„Ova kafa se najviše pije u Bosni, a priprema se ovako: staviti kafu u suvu zagrijanu džezvu i preliti je ključalom vodom. Kafa ne treba više da vri. Odnos vode, kafe i šećera je isti kao za srpsku kafu, samo što se šećer ne stavlja u kafu već se služi posebno. Gotova turska kafa služi se u malim džezvama, za svaku osobu posebno.“

Da je bilo nešto posebno u mlinovima za kafu koje je nekada svaka kuća imala i opojnoj aromi koja se širila potvrđuje i ovaj stari kuvar u kome se navodi važnost mljevenja kafe prije kuvanja.

„Da bi kuvana kafa bila ukusna, potrebno je prvo da zrna kafe budu lijepo ispržena, ali ne prepržena. Druga važna stvar je da se kafa dobro samelje neposredno prije kuvanja.

I treće, voda treba dobro da provri, a zatim kad se kafa skuva, da napravi još jedan ključ. Kafa se služi čim se skuva, nikad podgrijana. Talog ne smije ponovo da se upotrijebi.“